Category

Збуњена Како вријеме одмиче, све се више осипа моја генерација и сваким даном све нас је мање. То је природан животни ток. Међутим, и оно што је преостало често дјелује збуњујуће. Тако недавно сретох своју вршњакињу и распитујући се за здравље она ми рече: „Све мислим...

Сјећајући се многих доживљаја који су обиљежили моје дјетињство и младост не могу а да не поменем двојицу другова с којима сам проводио те дане јер су за разлику од већине нас њих двојица имали посебних склоности, један према музици, а други према пјевању.   И док су пјевача...

Има нешто што постоји још само у нашим, оним старим, помало избледелим и ивицама окрзалим албумима са фотографијама. Има то нешто у њима што траје, казује, подсећа и опомиње… Нешто што свим тим својим „црно-белилом“ даје и „шаренији и веселији“ одсјај од највећег ...

Изгледа да сан може доћи само као чудо, размишљала је мајка, па у њој почиње да се јавља нека слаба жеља, болна и нејасна, да се нешто деси било гдје у овом простору, неки сусрет, ријеч, осмијех, било шта што би дало мало свјетлости, а све у жељи да би њеној дјевојчици могао доћи...

Добро је. Чим пишем овај наредни, значи да сам преживео онај претходни. Онај, којим „и крив и дужан“ изазвах интересантну полемику и сијасет заслужених коментара и овде на блогу, али углавном на његовој ФБ страници (прочитај)… У томе је ваљда и суштина сваког блога – гро читалаца...

Почело је тако што су јој на сан долазили анђели који на крилима носе малу предивну цркву, с каменом оградом и двориштем обраслим зеленом травом. На тој огради била су прострта два шарена ћилима. То би она испричала родитељима, а они су је тјешили као да се то дешава само добро...

Да л’ је то судбина ил’ ко зна шта ли је, како опева једна наша вечита песма? То најбоље оне знају – цуре, девојке или жене у својим средњим и позним тридесетим или чак и раним четрдесетим које из овог или оног разлога нису још увек нашле своју сродну мушку душу. Које су и да...

Једном сам и једну другарицу заједно с митраљезом пренио преко набујале ријеке, а навече смо голи спавали под губером док нам се одјећа сушила. Мислиш да ми је на памет пало да је такнем? Мој брате, била је то тешка дисциплина. За кришку јабуке се стријељало. Касније сам слуш...

Весели моји Херцеговци, нарочито они источни. И ја њихов, међу њима и са њима. Сој људи генетски рађан на локалитету једне неравне „камене плоче“ ограђене шумом, кршом и „сумало“ сланом водом с југа. Да, баш плоче и то оне Херцегове која је била већа док је била стари...

Ко први пут долази у Билећу има осјећај да су пред њим два мала града одвојена један од другог, посебно онај на западној страни простране котлине, који је мањи и опасан високим зидинама. Тај мањи град зову Логор. Истина, то није град као други градови, већ ововремени спом...

У једном селу у околини Билеће непосредно послије Другог рата живјела је бројна породица. Имање је било велико, доста земље а и многобројно благо.Како је невјеста спашавала дугогодишњу традицију послушности?   Кућа приземљуша, у једној просторији огњиште, око њега ка...

Љубав. Пишем о љубави, јер увек навијам за љубав. Која год да је лига у питању и ко год између кога да „игра“, ја желим да љубав победи! Пишем о оној правој истинској љубави, а не о тамо некој нужној „именици“ од 5 слова којом се свакодневно испирају наша уста и теше наше уши… Да...