• Још један празан и досадан дан! Одличан повод за једну добру медитацију… Од свега што посједујем у животу најскупље су ми успомене на дјетињство, мирис сасушеног сијена, рески мирис ливадских трава и пелина, несношљиви оркестар зрикаваца у врелим љетњим ноћима…

У дјетињству безусловно вјерујемо да је слобода могућа, она права и потпуна слобода…. то је онај осјећај кад трчиш низ бескрајне ливаде без циља и преко стијена, наравно, једнако трчиш и не зустављаш се….Вјерујеш да је читав свијет ма колико бескрајно широк био, једна стазица коју ће твоје ноге носјетно претрчати. Једино тада си стварно срећан , иако не би знао ни одговорити када би те питали :шта је то срећа?

У том истом дјетињству те можда, некако занавијек и непоправљиво, несвјесно покваре. Уче нас да волимо хероје! То су прво ликови из цртаћа, онда ликови из бајки, затим ликови из озбиљних књига и, на крају, стварни примјери наших предака. Мој први херој и узор у дјетињству био је мој отац и неки обични, мали, а велики људи којих, нажалост више нема. И данас послије толико људи које сам упознала, за мене је мој отац највећи и непревазиђени узор. Тај старински тип мушкарца, коме је властита честитост и честитост породице на првом мјесту, поштен, а разуман, строг и правичан, а осјећајан истовремено. Онај који никада не обећава више него што може да испуни, ништа не допушта превише, јер превише било чега води у изопаченост, а увијек дозвољава довољно. Увијек те учи да можеш више и боље да се не би са мало задовољавао. Тјера те да развијаш властиту снагу и идентитет и да се никада на друге не ослањаш превише, али у сваком тренутку знаш да имаш ослонац и сигурност. Учи те да вјерујеш у себе и да не вјерујеш слијепо људима.

Кад чиниш добро да то радиш ћутке, а не да би се тиме хвалио. Да се не хвалиш иначе никада, јер ту су други да процијене твоје врлине. Да живиш увијек од свога рада, а не да искоришћаваш друге и профитираш на њиховој невољи. Осјетиш ли претјерану похлепу за било чиме да је одмах сузбијаш , јер свака похлепа је велико зло. И најважније од свега да гајиш прави и истински морал, а не лазни и лицемјерни морал малограђанске средине у којој је битно само да те ко не види да што лоше чиниш, а ако ниси виђен као да ниси ни чинио. Ако тога морала немаш с чиме ћеш сутра стати пред своју дјецу? Због чега она да те поштују ако знају да ниси човјек?

Онда послије кућног васпитања долазе добре књиге, филмови и музика. Увијек навијамо за оне правичне и храбре јунаке и страхујемо за њихове судбине. Често и у њима управо такви страдају у свом донкихотовском сукобу са свијетом. Истински доживљавамо њихове патње и преживљавамо њихове судбине. У тој књижевној катарзи ми често доживљавамо највеће прочишћење душе и заправо се ту крије највећа моћ књижевности. Кроз литературу уз један свој мали и просјечан проживимо још хиљаде других живота и као да смо богатији за сва та искуства која осјећамо као властита. Нажалост, кроз цијелу литературу од антике до данас, од најстаријих грчких митских јунака, Ахила и Хектора, преко наших косовских и јунака епских пјесама, до јунака Толстоја, Достојевског, Т. Мана, нашег Црњанског и нашег Андрића, сви хероји и херојине су углавном трагични. Изгледа да је одувијек познато да врлина никада баш није водила ка срећи јер на свијету је много више људи без врлина.

Бити човјек са властитим принципима најпогубније је у малој средини која презире сваког ко се по било чему издваја, макар и по добру.Ту је највећа и неопростива мана кад кажеш оно што мислиш и још, приде, у то и вјерујеш. Ако се не улизујеш свима како би ти се сви лажно смјешкали, онда си намћор. Уколико не радиш ствари које не желиш иако то други раде, онда си настран, посебан и луд. Не смијеш гласно да причаш јер то није пристојно! Међутим, пристојно је кад лажеш, подваљујеш и обмањујеш друге!

Не смијеш да показујеш било какве емоције јер се то увијек искористи против тебе! Ако неког или нешто истински волиш, онда си будала ! Не отварај своје срце, узеће ти га без милости и бацити га као кад псима на улици баце коске…на крају ћеш се стидјети својих осјећања.

Прошло је вријеме хероја, таквих више нема ни у литератури ! Ја управо за таквим временом жалим и понекад пожелим да се из све ове технике која нас је освојила вратимо негдје у прашуму, гдје бисмо знали онако истински да пригрлимо једни друге умјесто што буљимо у хладне екране монитора. Када би одбацили окове предрасуда, малограђанштине и лажних обзира можда бисмо опет знали да живимо….Овако, мислим да се полако, али сигурно, претварамо у роботе…

Дарка  Деретић / Слободна Херцеговина