О српском инату или инаџллијику су многи писали до сада, нисам први. Да ли га само ми, Срби, имамо, ја, или је инат укорењен и у другим народима, верујте не знам. Иначе, ова прича није само о томе, но и о оперативности теренског полицајца.

Почећу редом:

Бора полицајац је годинама био теренски оепративац у својој станици. Када је српска полиција увела жене полиајце, прва која је дошла у станици њему је припала као партнер у послу. Данијела, полицајка, је била одличан пратилац искустном Бори. Била је при крају студија, а полицјски занат је халапљиво учила. Бора, када је видео са колико жара његова пуно млађа колегеница учи, пред њом није имао тајни.

Њих двоје су опслуживали терен на источној страни територије њихове станице. Већ су се толико добро упознали да се Данијела смела заклети да све оперативне тајне и законитости зна. Но, полицијски знат је тротло вулкана без дна. Ту нема правила. Терен, који су опслуживали су познавали као свој џеп. Људе на њему исто. Поред кривичних дела са непознатим починиоцима у њихову надлежност је спадао и јавни ред и мир. Као и људске несугласице, које, по некада, се нису могле сврстати у ниједну категорију. Посебно оне, које полиција уводи у своје акте као „пријаве грађана“.

Са једном таквом пријавом грађана њих двоје су се носили већ око годину, па и више, дана. Наиме, у једном селу на њиховом делу терена, зла коб је ушла у психу најрођенијих. Отац и син се очима нису могли гледати. Трвења, свађе, псовке, клетве… су биле једина комуникација у њиховом доста богатом дому. Отац, Ђорђе, имао је јако богато домаћинство. Неколико хектара земље под виновом лозом, где је још његов деда први чокот лозе засадио с краја 19. века. Син Горан, рођен у години Брионског пленума, стасао у доброг и радног домаћина. Јединац. Ожењен, отац двоје деце. Горан је надградио и опремио нову кућу на месту где је накада била чатмара. Поред три хектара под виновом лозом, Горан је докупио и засадио још два. Са стране када би неко посматрао и анализирао ову породицу, рекао бих да  у њховом богатом дому влада спокој и слога.

Али, по кад у човеку уђе ђаво. Ђаво који неда мира ни човеку у коме се уселио, ни онима око њега. Отац Ђорђе, је почео да се инати према синовљевој породици. Да им се на сваку Горанову идеју супроставља, да му пркоси и да му контрира. Почеле су ис вађе. Прво, потајне, кућне, а потом и оне за које је и цело село знало.

Где нема мира ту је и полиција. Једном недљно је полицијско возило било пред капијом ове богате куће са матерјалним добрима, а сиромашне духом, миром и слогом. Бора и Данијела су често посећивали две зараћене стране.

Бори се  ни један случај није отео. Сално је размишљао како да оконча овај рат оца и сина. Ђорђе је чак, дотле ишао, да је и кућу са целокупним имањем објавио јавно на продају. Рачунао је, а тако је и говорио пред сеоском продавницом, да ће нови власник коме кућу прода да исели сина из ње. Љиди из села су познавали обојицу. Правилно су проценили да је у Ђорђа ушала сатана, тако да нису присстајали на његове понуде за продају куће и имања.

Највећу муку су имали полицајци! Бора и Данијела. Пријаве су учестале, буквално, свакодневне. Упозорења, по када када се доказивало су писане и пријаве за јавни ред и мир, ама… Ништа! Богата кућа, богат Ђорђе је могао да себи приушти и луксуз плаћања казни код судије за прекршаје.

Бора и Данијела су били на смени, када их путем радио везе дежурни у станици упути на интервенцију код зараћене и супростављене породице. Полицајци су затекли оца и сина за столом у кући. Борина жена, свесна и мирна жена је очи исплакала због зле коби која се уселила у њиховој кући где је младост и снагу оставила. Горан са колутовима, од плакања око очију, је седео и негде бесциљно зурио. Његгова жена је седела на столици поред шпорета у кухињи.

Ђорђе, када угледа полицајце, осоколи се. Горану није било до ничега. Старина поче:

• Нећу више да вас малтретирам! Решио сам да продам кућу и имање!
• Па то си већ објаво… – одговри му Бора.
• Јесам, али је цена била превисока. Решио сам да кућу са имањем буквално поклоним. Продајем све за 2000. евра!

Бори севнуше очи. Ликаво погледа у своју колегеницу, насмеши се онако загонетно и крене у причу са Ђорђем:

• Мислиш да ће неко и тада да ти купу кућу?
• А што не би?! Немаш камп приколицу за 2000. евра, а камо ли кућу са

винаријом и виноградима. Али, овог мог скота овде желим да тај нови власник исели из куће! – викао је Ђорђе.

Бора и Данијела су се гледали. Жене, Ђорђетова супруга је плакала као и Горанова, занесене у своје мисли, јад и чемер који их је стигао ни криве ни дужне. Данијела је ћутала и гледала у свог ортака за кога је смела руку у ватру да да да ће и за овај, јако специфичан случај, да нађе решење.

• А где ћеш ти Ђоко, после када продаш кућу? – упита га полицајац.
• Иза брда имам стар виноград од 5. ари са колибом. Ја и баба идемо тамо да чекамо судњи дан.

Бора га је посматрао, палећи цигарету за цигаретом причајући са разгоропађеним старцем.

• Значи, Ђоко, твоја је коначна цена 2000. евра?
• Да, 2000. евра! Ја нећу у гроб да понесем ни кућу ни паре, али овог мог

скота од сина, желим да оставим на ледини као бедника!

Данијела, дама, немо је посматрала интервенцију која је била јако мучна. Бора запали још једну цигарету, претходну не угасивши у пикслу. Утом се јави Горанова жена, једва говорећи:

• Може ли кафа…?
• Да, стави одмах! – просто повиче Бора.

Данијели није била јасна Борина реакција. Знала је свог колегу. Сваки случај је преживљавао, био је емотивац, а сада, када судбина породице иде у пропаст, њеном колеги се пије кафа. Очекивала је, са сарказмом помисли, да затражи и ракију и мезе уз кафу. Горанова жена уђе у кухињу, кад устаде Бора и пође за њом, успут говорећи:

• Госпођо, ја ћу вам рећи колико шећера да ставите.

Када искустан полицајац осети да су се врата за њима затворила, рече слуђеној жени:

• Имате ли у кући 2000. евра у кешу?

Жена га изненађено погледа, не схватајући питање. Бора, на брзину тихим  гласом понови:

• Има те ли толико пара?!
• Имамо… Имамо и више – једва успе жена да одговори.
• Брзо иди, донеси ми их и да те нико не примети, додај ми их!

Жена није разумела полицајца, али ставви ђезву на ринглу и оде на спрат куће. Бора седе за столом. Настави да провоцира Ђорђа, да ли је још решен да прода кућу. Старац је био пркостнији и решеније но до тада. Утом се на вратима собе појави Горанова жена, приђе лагано до Боре полицајца, лагано га дотакну по леђима, Бора, лагано, да нико не примети, спусти руку поред тела више ка леђима. Осети врелу руку Горанове жене када му у испружену шаку спусти новац. Бора лагано повуче руку, стави на невиђено новац у џепу и настави да провоцира Ђорђа:

• Ђоко, значи, ако се појави неко са тим парама, продајеш кућу?
• Да! И кућу и имање! Али, желим да се овај мој гад одмах исели из куће.
• А могу ли ја да је купим?
• Ти? Полицајац?! Одакле теби 2000. евра? Не засмејавај ме!
• Али, ако можда имам… Да ли би ми је продао?
• Рекао сам, и црном циганину је дајем, само нека ми донесе у кешу 2000. евра. Имаш ли те папре? Ако их имаш, твоја је!

Бора лагано завуче руку у џеп, извади новац и стаде га лагано и театрално бројити на столу, по неке новчанице и исправљајући и пеглајући их дланом. Одборји равно тражену своту. Гледао је Ђорђа право у очи док му је исправљеним новчаницама махао испред лица.

• Ђоко… Узми паре и, ако си и даље при одлуци ја сам од овог момента власник ваше куће и имања!

У соби је настао тајац. Данијела, која је знала свог колегу, није могла да се начуди одакле му толики новац. Горан, који је знао да је Бора полицајац увек био на његовој страни, сада испаде највећи издајник и похлепник у његовим очима. Бака, Ђорђетова жена поче да се тресе на каучу. Осећала је да јој се дефинитивно породица распада. Једино су сијале очи Горановој супрузи. Тек је сада схватила Борину намеру са новцем који је од ње тражио. Ђоки су сијале очи! Не због новца, Имали су га и он и син, већ је напокон нашао човека који ће купити имање и његовог сина и његову породицу да истера на ледину.

• Ђорђе! – Бора је гледао старину право у очи – Узми новац, или остави!

Обојица су се гледали у очи. Напокон Ђока испружи руку узе нова, преброји,

устаде са столице, пружи руку Бори и рече:

• Пријатељу… Нека ти је са срећом! Дођи да те пољубим!

Устаде и Бора, изљубише се са старинном. Ђорђе преброји још једном новац, погледа и полицајца  и рече:

• Сутра идемо да напишемо уговор. Но, имам једну молбу…
• Коју? – упита га Бора са загонетнм осмехом око усана.
• Чим оверимо уговор у суду, желим да мога сина са породицом иселите из куће.

• Зашто? – упта га Бора.
• Па ја зато продајем кућу будзашто да би ту бтангу иселио! Овер уговора, па

онда одмах исељење!

• Нема потребе Ђоко… – смешио се Бора док је одговарао старцу.
• Зашто?
• Можемо ли да скратимо поступак?
• Како? – упита раознало Ђорђе.
• Директно је препиши сину Горану – осемхом је тријумфовао полицајац.
• Како? – уозбиљи се Ђорђе.
• Ја, као нови валсник ове куће и имања, му је покалњам!

Само поскочише чаше и шоље од кафе на столу како је јако Ђорђе руком  ударио јако о сто.

Епилог:

Бора и Данијела су дошли у село баш ув реме бербе грожђа. Застадоше колима код Ђокиног и Горанових винограда. Цела породица је здушно и сложно радила. Бора притисну сирену. Рукама су их, цела породица позиввали да сврате. Бора додате гас на колима и ауто поче лагано да клизи путем. Полицајци чуше;

• Ех… Боро… Боро… Научи нас Србе блесаве да се поштујемо!

Братислав Петровић, Бела Паланка, на Света Петку, 2016.