• На југу Бачке смјештено је село Гајдобра, које данас броји око 2.000 становника. На први поглед, то је војвођанско село у равници, али већ након првог разговора постаје јасно – Гајдобра је херцеговачка прича, односно простор којим одишу херцеговачки дух, говор и обичаји.

За Директ пише Александар Милошевић

Када од Бачке Паланке кренете мало сјеверније путем ка Силбашу, наићи ћете на мало војвођанско мјесто – Гајдобру. Војвођанско географски и пејзажно, јер га карактерише непрегледна равница са типичним аустроугарским кућама и шоровима, какве се срећу на простору Бачке, али како свако мјесто на свијету суштински чине људи – Гајдобра је, заправо, херцеговачко село.

Права херцеговачка оаза у Јужнобачком округу, у којој ћете чути чист херцеговачки нагласак и ијекавски изговор, који су у мјесту које броји око 2000 становника очувани кроз дугих осам деценија у изворном облику.

У овом панонском мјесту установе и локали носе називе по херцеговачким топонимима или знаменитим људима из ових крајева. Томе у прилог говори и назив Културно-умјетничког друштва “Благоје Паровић”, као и манифестација “Раштанијада” која се сваке године у Гајдобри одржава током љета, а носи назив по зељастој биљци карактеристичној за Херцеговину.

На овај простор су давне 1945. године, непосредно након завршетка Другог свјетског рата, у процесу колонизације доселили људи са подручја Херцеговине, махом из Требиња, Билеће, Невесиња, Мостара и околине.

Довожени су вагонима заједно са стоком и у Гајдобри, више од 400 километара удаљености од завичаја, настављали живот. Или боље рећи изнова га градили на посједима и кућама које су добили након Закона о аграрној реформи и колонизацијитадашње ФНРЈ.

Херцеговачка клица из крша и камена тако је пресађена послератних година на равничарско тло Војводине и никла је врло успјешно. Њен потенцијал искоришћен је и на менталном и на физичком плану. На првом јер је Гајдобра мјесто са највише доктора наука и образованих људи у односу на број становника (поређења ради, исто је важило и за Гацко у бившој заједничкој држави, када је диплома заиста свједочила о знању и звању), због чега је позната под колоквијалним називом “Српска Сорбона“.

А друго јер су физичке предиспозиције и спортска интелигенција изњедриле велики број познатих спортиста (очеви кошаркаша Владимира Лучића и Немање Бјелице су Гајдобрани, а одавде су и фудбалер Алекса Вукановић, рукометаши Тихомир Додер, Добривоје Марковић и Рајко Продановић). Најсвјежији примјер је велики успјех локалног Кошаркашког клуба Херцеговац, који се пласирао у АБА лигу 2, па је сада Гајдобра једино село које може да се подичи играњем једног међународног такмичења.

Модерна спортска дворана

Док шетате Гајдобром, доминира војвођански сеоски амбијент, али већ говор тијела случајних пролазника сугерише да овдје не живе традиционално мирне Лале. Када пак завирите у једну од локалних кафана или у неки ресторан, биће вам потпуно јасно да је ДНК овог села херцеговачки. То може да се наслути, у ствари, већ по самом називу улица (Херцеговачка, Невесињска, Зеленгора, Алексе Шантића, Јована Дучића), као и по бистама Алексе Шантића и Луке Вукаловића.
У Гајдобри је све у знаку Херцеговине, па и називи угоститељских објеката.

Школа Алекса Шантић У Гајдобри

А није другачије ни када је ријеч о називима угоститељских објеката. Предах и освјежење после шетње Гајдобром по сучаном прољећном дану, потражили смо у ресторану-кафани “Вележ”, чије је име плод носталгије. Власници су рођена браћа Крсто и Владислав Рачић, гостопримљиви домаћини, који су рођени у Војводини, али поријекло вуку из Зијемаља код Невесиња.

“Овдје ти је све у знаку Херцеговине, школа носи назив Алексе Шантића, улице такође имају херцеговачка имена, па мора и кафана у складу с тим. Ми смо овај ресторан и кафану отворили 1989. године, а због љубави према завичају и због традиције назвали смо је ‘Вележ’“, објашњава Владислав Рачић и показује нам велики простор у подруму локала:

 Ресторан Вележ у Гајдобри

“Е, видиш колики је то простор. Био је план некада давно да ту отворимо дискотеку, али смо на крају одустали. Сад нам ресторан служи за даће, годишњице, прославе рођења и мање свадбе”, прича наш саговорник.

Животна прича Младена Ђордана, најстаријег становника Гајдобре и свједока колонизације

Док са Рачићем и са неколико муштерија разговарамо о кафани и животу у Гајдобри, о томе како и трећа генерација колониста поносно чува од заборава херцеговачке обичаје и традицију, у кафану улази најстарији становник Гајдобре, Младен Ђордан. Један је од ријетких живих свједока колонизације, који се и са пуне 94 године пркоси времену и без обзира на дубоку старост још има снаге да окреће педале бицикла, игра коло и скаче удаљ на сеоским манифестацијама.

Иво Андрић је у једном интервјуу говорио да је живот битка човјека на земљи, а у борама дједа Младена уткано је више од девет деценија велике борбе. У њима је осликана далека прошлост везана за херцеговачко брдо и камен, када је као дјечак избјегао смрт под најездом Усташа, затим садашњост, у којој број година побјеђује младалачки дух који он повезује са херцеговачким геном, као и будућност, због сигурности да ће и нове генерације Гајдобрана да се сјећају свог поријекла.

“Из родне Дврснице сам од Усташа морао да побјегнем у Додановиће, мајчино село. Тамо смо живјели једно вријеме, а одатле дошли у Гајдобру 1945. године, 29. новембра”, почиње причу 94-годишњи Младен Ђордан и присјећа се како су прије 80 година стигли у плодну равницу.

“Колонизацију смо добили по заслузи. Мој брат Данило био је пуковник. Он је отишао са 16,17 година добровољно у партизане и на основу тога смо добили међу првим право на колонизацију. Тако смо дошли у Гајдобру. Долазили смо вагонима у којима су заједно били људи и стока. У једне вагоне су везане краве, коњи, козе, а у другим су били људи. Заједно смо спавали са стоком, то је био циркус”, уз осмијех нам прича Млађо о далекој прошлости.

“Неки колонизовани Херцеговци нису могли да се навикну на равницу, па су се вратили у завичај”

С обзиром на то да је дошао као врло млад у Војводину, лако се привикао на другачије климатске услове, али је било и оних који нису могли без свог крша, брда и камена.

“Није мени било тешко, ја сам био момчић, па сам се брзо привикао. Старијим људима је било доста теже, неки су се и вратили у Херцеговину. Нису могли да се навикну на овај ваздух. Било је овдје и теже радити и обрађивати земљу, много теже него у Херцеговини. Код нас су биле мање долине, а овдје све непрегледна равница”, објашњава он.

Младалачки дух га не напушта, иако добрано гази десету деценију живота.

“Као млад сам се бавио спортом, али и дан данас скачем удаљ. Прије двије године сам скочио 2 метра и 20 сантиметара из мјеста на Сачијади у Новој Гајдобри. Биће убрзо поново и опет ћу се такмичити. Исто и на Раштанијади. Волим са омладином и коло да заиграм. Живахан сам и даље, али се мало и правим да могу и више него што заправо могу (смијех). То је тај херцеговачки ген и менталитет, ха-ха-ха. Сваки дан возим бицикл. Зову ме Фонтен по брзини ха-ха-ха-ха (прим.аут. Жист Фонтен је некадашњи брзоноги француски фудбалер)”, прича нам он уз широк осмијех.

Вјероватно мислећи да не вјерујемо Младену, упадицом разговор прекида један од мјештана који за сусједним столом дегустира ракију.

“Истина је, по три пута дневно сврати овдје, стално долази бициклом. Узјаше на њега боље него ја”, добацује средњовјечни господин, добре три деценије млађи од времешног Младена.

Младен нам је испричао и да је преко 30 година радио као библиотекар, па иако је много воде протекло и Дунавом и Требишњицом откако се настанио као тринаестогодишњак у Гајдобри, одлично се сјећа сваког камена родне груде.

“Пуно ми је срце када год помислим на Херцеговину и сад бих волио да одем. Мој је син професор електротехнике у Бачкој Паланци и он ми увијек каже: “Ајде да те водим у родно мјесто пошто причаш стално о томе. Рекао сам му: “Хоћу, чим будеш могао да ме возиш”. Посљедњи пут сам био прије четири или пет година. Обишао сам сваки ћошак родног краја тада. Добро сам упамтио сваки камен, сваку чатрњу и пропланке на којима сам као мали чувао овце”, завршио је са сјетом у очима Младен Ђордан, дјед младалачког духа, жељан разговора и шале.

Како у овом мјесту у срцу Бачке деценијама опстаје херцеговачки говор, објашњава нам власник “Вележа” кроз духовит примјер.

“Моја унучад живе у Новом Саду. Вјеруј ми да немају ниједну лалошку ријеч. А иако им којим случајем нека излети, ја одмах узвикнем: “Ћут!” Шалим се мало, али причам ти онако како јесте”, истиче Владислав Рачић.

У продужетку улице, близу кафане у којој смо чули разноразне занимљиве животне приче, смјештена је дворана, а прекопута импозантна сеоска црква.

Гајдобрани се поносе успјехом Кошаркашког клуба Херцеговац

У дворани је баш прије неколико дана исписана историја, јер је Кошаркашки клуб, а како би се другачије звао него Херцеговац, обезбиједио пласман у АБА 2 лигу. И тај успјех је плод херцеговачког гена, о чему нам је причао потпредсједник клуба и координатор млађих селекција Недељко Пудар.

“Сви смо овдје велики заљубљеници у кошарку. Својевремено смо у прву Б лигу, што је била Друга лига Југославије, ушли само са Гајдобранима у поставци. То је био огроман успјех у бившој Југославији, да једно мало село, без страних играча, направи такав подвиг. То је било невјероватно. Касније је био један врло тежак период када је клуб угашен, онда су дошли ратови. Ипак, клуб је обновљен захваљујући Стојану Дангубићу, који је велики ентузијаста и заљубљеник у кошарку (прим. аут. Стојан Дангубић је сувласник и директор породичне фирме ‘Алинг конел’ из Гајдобре). Тада је кренула да се гради прича изнова, ја сам постао потпредсједник клуба, а Радомир Кисић главни тренер. Темељ данашњег успјеха, односно пласмана у АБА лигу 2 јесу свакако херцеговачке предиспозиције, јер је познато да су Херцеговци једни од највиших људи на свијету”, објашњава Недељко Пудар.

Између мјеста поријекла и мјеста живљења Гајдобрана је огромна и временска и просторна дистанца, али то није препрека да над овим равничарским крајем влада једнако жив херцеговачки дух као у самом Требињу, Гацку, Билећи, Невесињу, Љубињу… Баш ту, између војвођанских шорова и херцеговачког менталитета, стасавају генерације које чувају од заборава све оно што чини идентитет једног народа – језик, традицију и завичајне обичаје. Гајдобра је зато само географски село из Бачке, а заправо доказ да духовну димензију сваком мјесту дају људи, њихов карактер и начин живота.

Александар Милошевић/ Директ Портал