• Поводом данашњег празника, Ђурђевдана, доносимо вам причу о првој православној цркви у Дубровнику, посвећеној управо Светом Ђорђу (Светом Благовjештењу) на Посату. Аутор текста, историчар умjетности Иван Виђен, води нас кроз бурну и занимљиву историју овог здања – од летњиковца угледног дипломате Саве Владиславића до мjеста окупљања и духовног средишта дубровачких православаца. Текст је оригинално објављен у каталогу „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010“ 

Црква Светог Ђурђа – Фото: Трифко Ћоровић

Аутор: Иван Виђен

Простор на којем је настала прва православна црква у Дубровнику налази се на Посату (итал. fossaco = јарак, ров, тј. градски одбрамбени јарак), са северне стране градских зидина, свега стотинак метара ваздушном линијом од куле Минчете. Првобитно то је било имање породице Саве Владиславића (1669–1738), угледног дубровачког трговца и руског дипломате херцеговачког порекла. Иако је имао неколико некретнина у Дубровнику, по свему судећи његова породица живела је управо овде, будући да је у склопу имања 1717. године желео да подигне породичну гробницу и православну капелицу. Премда је капелица неизоставан део већине имања за одмор, као и многих стамбених поседа тог доба, због изузетно рестриктивне политике дубровачких власти према православљу молба за изградњу капелице била је одбијена. Иако је изградња породичне гробнице истом одлуком била дозвољена, Владиславић се вратио у Русију и више никада није дошао у Дубровник. Летњиковац је највероватније био у стамбеној функцији све до 1790. године, када га је од наследника Саве Владиславића из Трста купила заједница православних становника Дубровника како би на њему уредила своју прву богомољу.

Иако купопродајни уговор помиње „врт с кућом чија фасада гледа према градским зидинама”, осим да је била смештена унутар целине првобитног имања, због каснијих преграђивања данас је немогуће било шта прецизније рећи о изворном изгледу куће. Првобитна величина, пропорције и распоред имања видљиви су на нацрту дубровачког окружног инжењера Лоренца Вителескија (Lorenzo Vitelleschi) из 1817. године, као и на првој катастарској карти Дубровника из 1837. године, иако се тада на месту стамбене зграде већ налазила црква. Радило се о уобичајеном, готово канонском размештају куће и врта. На издуженој земљишној парцели оријентисаној север-југ, која је започињала одмах уза зид контраескарпе градских зидина (уз сам одбрамбени јарак) , сместили су се: шетњица са стубовима (колонама) и вењаком (подрином), бочне вртне партерне површине, приступне стазе, тераса пред кућом, лођа (павијун) и кућа, која је била положена на северном крају парцеле. Осим увучености уз северни руб имања, кућа је била издигнута изнад површине врта за висину од 17 степеница , које су од средишње стазе шетњице водиле на терасу пред кућом, па је тиме њен положај био додатно истакнут.

Порта цркве – Фото: Трифко Ћоровић

Када је заједница православних верника 1790. године купила имање, одмах се приступило унутрашњем уређењу куће за потребе верских обреда, који су се у првој деценији обављали у атмосфери дистанцираног толерисања, да би објекат био пуноправно освештан као црква Св. Благовештења Богородице године 1800, од мостарског (захумско-херцеговачког) епископа Ананија, а 1803. године додат јој је и звоник (преслица) за звоно. Куповина ове куће и њено претварање у цркву као резултат вишегодишњих настојања за слободом култа била је толико важна да се од те године рачуна оснивање Српске православне црквене општине. У строгим државним правилима Дубровачке републике према припадницима других конфесија крије се и специфичан изглед ове прве православне цркве у Дубровнику: као ни синагога која се налазила у самом средишту града, ни православна црква (као некатоличка богомоља) није смела имати препознатљива спољна обележја. Очигледно у складу с тим, а максимално поштујући спољни изглед, изведене су само основне преправке, које су унутрашњост куће (или један њен део) претвориле у јединствени дворански простор.

Изглед комплекса прецизно нам показује поменути одличан нацрт затеченог стања окружног инжењера Лоренца Вителескија из 1817. године. Црква је оријентисана исток-запад, а јужни зид прати терасу која се налази пред објектом. Јужни уздужни зид био је фасада куће, али данас на њему нема истакнутих улазних врата, већ четири једноставна прозора. Једина врата на објекту измештена су мало западније и воде тек у мало унутрашње предворје, из којег се затим улази у простор цркве. Овај минијатурни пронаос (припрата), усправно постављен на главни брод цркве, јасно одржава полулегалне околности њеног настанка: приступ најважнијем делу комплекса (цркви) подељен је у три степена (прво с улице у врт, потом кроз спољна врата с терасе у предворје, па тек потом у саму цркву), чиме скрива свете обреде од радозналих очију и омогућава слободу њиховог одвијања.

Фото: Трифко Ћоровић

Црква показује и још једну занимљивост: осим улазног предворја (условно названог ендонартексом), уз задњи зид цркве постојао је и трем (итал. tettoja), односно уски ходник који је био под истим кровом као и остатак објекта. У тај уски ходник улазило се из предворја, а он се онда читавом својом дужином протезао уз северни зид цркве. Постојање овог уског и мрачног обилазног трема са зачеља цркве имало је, осим важног практичног разлога одвајања главног корпуса објекта од задњег оградног зида имања, чиме је умањена опасност од воде и влаге, вероватно и још једну, симболичку функцију: на тај начин црква се могла потпуно обилазити за потребе литија приликом великих празника. Премда не поседује изузетну архитектонску инвенцију, слободно можемо тврдити да је овај објекат (источно црква и западно стамбена зграда), уважавајући постојеће габарите и остале просторне условљености, одличан пример поштовања затечених облика, уз њихово максимално прилагођавање новим потребама и функцијама.

Старо православно гробље – Фото: Трифко Ћоровић

Читавом дужином имања, уз западни руб, налазило се гробље које је утемељено 1803. године. На уздужној парцели која је пратила западни оградни зид (данашњу Пељешку улицу) налазе се гробови покојника сахрањених до фебруара 1837. године, када је саграђено и посвећено ново православно гробље с црквом Св. арханђела Михаила на Бонинову. Судећи према Вителескијевом нацрту, на гробно поље могло се приступити једино с терасе пред црквом. Већ овде се појављују три типа надгробних споменика, које ћемо нешто касније срести на Бонинову (једноставни камени „рустикални“ крстови у две варијанте, гробнице с каменим иглама и тролисним облим постаментом и крстом, класицистичке стеле) , који својим стилским континуитетом испољавају дуготрајност естетских захтева и есхатолошких мисли тих раних припадника дубровачке православне заједнице. На овом гробљу појављује се и један тип гробнице који не срећемо на Бонинову, а условно је можемо назвати саркофагом. Реч је о земљаном гробу који изнад нивоа земље има четири странице зидане каменим клесанцима које завршавају каменим иглама с једноставним профилацијама. Корпус гробнице је издигнут, али је средишњи део земљан, па наравно није реч о правом саркофагу, а на узглавној страни налази се камени крст с натписом. Због накнадних урбанистичких интервенција (изградњом зграде Константиновић 1933. и проласком пута 1941) гробље је сачувано у мање од половине своје првобитне величине (двадесетак гробова), али и поред тога указује на постојање квалитетне сепулкрарне пластике (гробнице Шкуљевић, Лучић, Вуковић), што у тадашњем дубровачком временском контексту представља јасан изузетак.

Гробница породице Шкуљевић – Фото: Трифко Ћоровић

Премда православни верници тада нису били ни најбогатији ни најбројнији наручиоци у Дубровнику, очито се и у сепулкрарној пластици исказала виталност и временски и друштвено младе заједнице подстакнуте тек стеченим грађанским правима. Ипак је и ту спој скромности погребних навика наслеђених из завичаја и дубровачке канонске једноставне отмености довео до изостанка раскошних надгробних споменика, какви се могу наћи на неким другим гробљима из истог времена (нпр. Трст, Ријека). Гробље је имало и три посебне камене гробнице, које су служиле као костурнице (сачуване до данас). Занимљиво је да је за будућа сахрањивања било остављено резервно земљиште, тј. сматрало се да су остале површине врта довољне да задовоље потребе ширења гробља у ближој будућности.

Старо правослчавно гробље, снимак из правца Пељешке улице – Фото: Т. Ћоровић

О детаљима унутрашњег уређења прве цркве данас је тешко говорити будући да садашњи изглед ентеријера цркве у потпуности потиче из обнове 1905–1906. године. Основни подаци ипак се могу сазнати из детаљног инвентара покретности, састављеног 1831. године, који нам указује да је црква била богато украшена. На иконостасу су се налазиле престоне иконе Богородице с круном и бројним заветним плочицама од племенитих метала, икона Христа са сребрном позлаћеном круном, као и иконе Св. Јована Крститеља и Св. Благовештења, а у цркви се на зидовима налазио и велики број светих икона (више од 60 икона и графика), тако да је, на пример, било само шест икона Св. Николе. Осим тога, у цркви се у функцији декорације налазио и већи број текстилних предмета (завеса, простирки, тепиха, балдахина, покривача, плаштаница), па тако сазнајемо да су царске и бочне двери иконостаса имале завесе од жуте свиле. Занимљиво је да се у цркви налазио и епископски трон, по свему судећи врло скромног изгледа. Наравно, у цркви се налазило и неколико комплета богослужбених предмета, више комплета богослужбеног одела (одежди, стихара итд.) за разне прилике и преко 40 комада потребних светих књига. Осим тога, црква је била опскрбљена с више кандила, налоња (постоља), свећњака, фењера, столова, столица, ормара, бурала, шкриња, разног бакарног и порцуланског посуђа, алата за уређивање врта, а будући да је тада служила и за обреде сахрањивања поседовала је и два одра, припадајуће покриваче за одар, носиљке за покојнике и слично.

Након изградње цркве Св. арханђела Михаила у функцији гробља на Бонинову (1837), црква Св. Благовештења на Посату остала је и наредних четрдесет година главна парохијска црква дубровачке Српске православне црквене општине, све до изградње нове велике цркве Св. Благовештења у граду (1877). Осим свакодневних и празничних обреда, ту су се одвијала крштења и венчања, понекад ју је користило и особље руског конзулата, уз цркву је живео парох, ту се једно време налазила и конфесионална школа за српску децу. Тако је читав комплекс и даље био у пуној функцији и представљао је центар окупљања православних верника.

Црква Светог Ђурђа из правца Пељешке улице – Фото: Т. Ћоровић

Међутим, изградњом нове и велике цркве у средишту града, која је посвећена истом титулару, на Посату су се престали служити обреди, а туторство је одлучило да се инвентар пренесе у нову цркву те да се она претвори у стамбени објекат и заједно с вртом изнајми. О томе се расправљало на седници туторства у јуну 1880. године, а одлучено је да се сазове скупштина главара породица који би требало да размотре даљу судбину старе цркве на Плочама. После тога у децембру исте године на лицу места одржан је састанак којем је, уз чланове туторства и представнике породица, присуствовао и епископ Герасим Петрановић, што довољно сведочи колико се бринуло о старој цркви, за коју су биле везане бројне успомене. Тада је одлучено да се црква више не употребљава за богослужење, али и да се олтарски простор зазида како би се трајно заштитио, а било је предвиђено и да се на тај зид стави спомен-плоча. Будући да није било довољно новца за све радове, истовремено је одлучено да се пред иконостасом подигне зид, до изградње тог будућег „споменика“, како би се остатак зграде с вртом изнајмио. Иако не знамо колико су те одлуке заиста и спроведене, црква у следећих четврт века није служила својој сврси.

У истом дворишту налази се задужбина капетана Ника Ковачевића Фото: Т. Ћоровић

Међутим, двадесетак година касније дошао је нови подстицај за обнову ове мале живописне цркве и њено поновно враћање у функцију. Реч је о изградњи задужбине Ковачевић (тзв. Старог сиротињског дома на Посату), која је 1905. изграђена у делу источног врта крај старе цркве. Тадашње туторство том приликом је одлучило да врати цркву у употребу, што је и учињено, а црква је освештана и посвећена Св. великомученику Георгију (св. Ђурђу), 1. јула 1906. године. Већих грађевинских интервенција није било, па се може претпоставити да приликом десакрализације цркве 1880. године заиста није ни било никаквих преграђивања, осим поменутог зазидавања олтара. Грађевинске радове на уређењу цркве извео је грађевински предузетник Балдо Мишковић, зидове цркве и делове иконостаса обојио је мајстор Иво Грегуш, а дрвени инвентар поправио је мајстор Иво Шуберт. Тада је највероватније изграђена и хорска галерија на западном зиду, а може се претпоставити да је унутрашње уређење реминисценција на изглед из раније фазе. Такође, одлучено је да се у цркви служи четири пута годишње и по потреби, што се задржало све до данас.

Извор: Каталог „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010“
Стране 45-52.