• У далеком Ванкуверу, далеко од херцеговачког крша, сунца и родних огњишта, 25. априла одржано је друго Херцеговачко донаторско вече у организацији Сава и Весне Ковач. Окупљени земљаци и пријатељи Херцеговине још једном су показали да даљина не може избрисати љубав према завичају, нити ослабити жељу да се помогне своме народу.

Пише: Тијана Тркља

У духу православне вјере и саборности, вече је благословио протојереј-ставрофор Мирослав Дејанов и протонамјесник Вук Милишић, у присуству почасног конзула Србије господина Предрага Владиковића и великог броја Херцеговаца, пријатеља и добротвора који су се окупили са истом жељом – да сачувају завичај од заборава и помогну онима којима је помоћ најпотребнија.

Ово хуманитарно вече имало је племенит циљ – један дио прикупљене помоћи, као и 2023. године, биће упућен српском народу на Косову и Метохији, док ће други дио бити намијењен Доњој Херцеговини, Билећи и Требињу, као и изградњи спомен-обиљежја погинулим борцима Улошке црквене општине.

Поред свечане вечере, посебну емоцију донио је културно-умјетнички програм под називом „Ту је моје огњиште“, који је многима измамио и сузу и осмијех, подсјећајући присутне на крај из којег су потекли.

Говорећи о значају завичаја, породице и предака, Весна Ковач је истакла да је ово вече за њу много више од хуманитарног окупљања – то је завјет онима од којих потичемо и онима којима остављамо оно што смо наслиједили.

– У сваком мом кораку, у свакој ријечи, у сваком уздаху, осјећам дух мојих предака. Чујем њихов глас. Кад застанем, они ме покрену. Кад посустанем, они ме подигну. Они су око мене. Тихо бдију нада мном и над мојом породицом, као свјетлост која се никада не гаси.

Њихова снага, иако невидљива, увијек је постојана и живи у мени. Они ме хране љубављу, оном тихом, дубоком, непролазном. Ослушкујем их и пратим њихове знакове на својој животној стази“, поручила је Весна Ковач.

Културно-умјетнички програм започео је наступом Стефана Филиповића и здравицом, којом је на свечан и достојанствен начин поздравио окупљене госте, пожеливши свима здравље, слогу и напредак. Потом су Нина Ђокић и Кристина Симић извеле пјесму „Ода Херцеговини“, снажну и емотивну посвету завичају, која је код многих пробудила успомене на родни крај.

Стево Рашин и Радомир Кесић извели су пјесму „Остаде ми једна жеља“, чији су стихови говорили о чежњи, повратку и неоствареним сновима, што је посебно дотакло оне који деценијама живе далеко од родне груде.

Посебан утисак оставио је Милош Шегрт, који је уз звуке гусала донио дух старине, јунаштва и предања. Звук гусала испунио је салу и подсјетио присутне на богату традицију српског народа и Херцеговине.

Бранислав Ковач извео је тачку „Улог и Куниште“, доносећи дух старих херцеговачких села, завичајних прича и живота предака. Музичка породица Хајдук унијела је ведрину и радост извођењем народних пјесама „Маријо, дели бела кумријо“ и „Горо ле, горо зелена“, уз које су многи у публици запјевали.

Потом су Милош Шегрт, Никола и Игор Ергарац извели нумеру „Ора има небо“, доносећи снажну симболику слободе, снаге и истрајности.

Посебно занимљива била је тачка „Бабе и унуке“, која је кроз хумор и топлину приказала односе међу генерацијама, изазвавши смијех и одушевљење публике. Стихове Предрага Јаничића казивала је Тијана Тркља.

Нина Ђокић и Кристина Симић поново су изашле на сцену са пјесмом „Нема раја без роднога краја“, чији је наслов најбоље описао осјећања свих присутних те вечери. Многи су је слушали са сузама у очима, јер је подсјетила да ниједна земља није као она у којој су коријени.

Посебну чар вечери донијело је и натпјевање дјевојака и младића, које је оживјело старе обичаје и саборовања, као некада под херцеговачким небом. У натпјевавању су учествовале дјевојке Маја, Маша и Лаура Ковач, Анђела Комар и Николина Ћосовић, све рођене у Канади, као и младићи Лука Јанковић, Ђорђе Чичковић, Боро Гузина, Милош Шегрт и Стефан Филиповић. Њихов наступ био је један од најљепших показатеља да се љубав према завичају, пјесми и традицији преноси и на нове генерације, ма гдје оне рођене биле.

Ово донаторско вече у Ванкуверу није било само хуманитарни догађај, већ истински сусрет душе и завичаја. У пјесми, здравици, молитви, гуслама и саборности, оживјела је Херцеговина далеко од својих камених стаза, али близу срца сваког човјека који је те вечери био дио овог сабрања.

У далекој Канади још једном се показало да Херцеговина живи гдје год живе њени људи – у вјери, пјесми, слози, сјећању, доброчинству и љубави према своме народу.