• Пошто је, према званичним подацима такозване „Босанске владе“ у Сарајеву од почетка Великог рата до краја 1917. године у Босни и Херцеговини умрло 100.986.-теро дјеце старости до десет година, Српска православна црква, уз помоћ српских добротвора из Војводине, организовала је прикупљање сироте и изгладњеле дјеце, коју су у великим групама свештеници одводили у Срем, Банат, Бачку. Стизали су и до Сегедина у Мађарској и до свих других равних земаља у којима живе Срби.

По Херцеговини и из Херцеговине било је много сеоба, али овакве, у којој само дјеца селе, још није било, нити је ко за такву сеобу допричавао. Близу тридесет малољетних Дукичиних потомака нема храниоца, нити има изгледа да ће презимити надолазећу зиму, која зна у Лукавцу бити сњегопадна, хладна и оштра. Јутрос су предвојени и њих петнаест, малих, гладних и нејаких одсели у богате земље, кунући своје претке који су се овдје населили, о којима су до јуче са поносом слушали лијепе и надахњујуће приче. И они сами су се с њима поносили и значајно истицали да су некада доселили из Црне Горе.

Тужна колона малих бескућника крену у непознате и далеке земље. За њима остаде пустош и болна тишина која се, по строгом наређењу попа Гаћиновића, није смјела реметити док дјеца не замакну преко Вујевина. По преласку Вујевина, настаде општи плач. Жене су у Чесми тужиле и набрајале, чупале себи косе и у камен затуцале рат и царевину која га је повела. С друге стране, на путу према Зовом Долу, дјеца, којој су се прикључивале групе дјеце из околних села, ишла су уплакана, тромим и тихим кораком. У рано јесење јутро чуо се њихов потмули јецај и шкрипање ситног камења под њиховим босим ногама. Колико их је било, који су се “утопили“ у масу од близу петнаест хиљада српске дјеце из Босне и Херцеговине, која су преживјела тешко вријеме у богатој Војводини, немогуће је утврдити.

На путу су дјеца плакала, запирала, бјежала, молила и кумила да их врате њиховим кућама. Свештеници, који су их предводили, као што је Мојсије предводио Јевреје и спашавао их из египатског ропства, покушавали су на све начине да их разговоре и да их одведу што даље из тешког ропства у коме харају смрт и глад. Како је одмицао дан тако су се они све више удаљавали од Лукавачког кланца, под којим је остало њихово дјетињство и све друго што им је драго и вољено. Са собом ништа не носе осим успомена и урођене навике да се боре за опстанак. По преласку ријеке Заломке, схватили су да им повратка нема.

РИЈЕКА ЗАЛОМКА – ФОТО: Жељко Кузман

Прихватили су борбу у којој пјешаче, пјешаче и смо пјешаче. Једно друго подупиру, потпомажу, вуку и носе. Дјечаци су већ себе видјели као хајдучке четобаше и предводнике. Не посустају. Соколе занемогле. Сав овај поход замишљају као поход одабране хајдучке или ускочке дружине која је кренула у одлучујући бој.   „Ха соколе! До на ону банду! До онога бријега“! Говорили су храбро и одважно, сами се надајући да ће иза онога бријега бити крај путовању. Од бријега до бријега, од брда до брда, превалише 25 километара тешког и исцрпљујућег пјешачења. У невесињској Касаби сачекаше их запрежна кола на чије поднице попадаше и поспаше. Од Невесиња до Мостара путовање им је остало нејасно и магловито. Спавали су на колским даскама престртим танком сламом, на којима су сањали нешто тешко и нејасно. У Мостару их смјестише у жељезничке вагоне којима су данима и ноћима путовали до далеког Шида.

Чим су ушли у воз, Милан је легао на дрвену клупу, сестри Коси ставио главу на крило и заспао. Све вријеме путовања чврсто је стезао њене руке, плашећи се да га не остави и да се не врати кући. Сићушна Коса, ништа већа од њега, само двије године старија, мазила га је по, од суза, замрљаном образу и нестрпљиво чекала крај путовања. На тренутке би заспала и брзо се будила. Тамо, на крају пута, у далеком и непознатом свијету очекивала је најдражу и највољенију особу. Прије поласка, убјеђујући је да крене на пут, стрина Милица јој је у тајности саопштила да ће је тамо чекати мајка. „Моја драга и вољена мајка, за коју су ми рекли да је умрла. Ја знам да она није умрла, већ је некуда далеко отпутовала. Тамо ће она нас дочекати“.

Разговарала је сама са собом и замишљала драго, уморно, мршаво и испијено, блиједо лице, које је остало у њеном сјећању, из којега је сијао посебан зар, док се држала за њене хладне руке уз самртничку постељу. Ову тајну строго је чувала и, због неке тихе бојазни да се неће остварити, није је казивала браћи Милану и Луки. Милан није ни запамтио мајку, Лука је прежалио, а она је мало памти, као изузетно драг и загонетан прамичак магле који се изнад Потруба подигне и дуго, дуго лебди над Лукавачким пољем.

Крстиња Петкова на путу, негдје, при преласку Заломке, утече им и други дан се врати у Чесму. Остали сви живи стигоше у равни Срем у коме их дочека благочестиви српски народ са бијелијем хљебом и на великом бијелом платну исписаном и поносно истакнутом паролом:

 “Ако јесу одлетјели ждрали,
Остали су ‘тићи ждраловићи.
Хранићемо ‘тиће ждраловиће;
Наше племе умријети неће,
Наш двори пусти остат’ неће“.

И стварно, племенити војвођани одхранише малу, изгладњелу и изнемоглу херцеговачку српчад. Сва дјеца која су из гладног и убогог Лукавца пошла у богату и широкогруду Војводину остала су жива. Сви су преживјели и дочекали дубоку старост. Нико од њих није умро прије него је намирио најмање осамдесет година живота. По завршетку рата неки су се вратили, а већина их је остала у равним земљама гдје су се поженили и поудали.

Као и обично што бива са Херцеговцима и Херцеговкама, који остану у далеким земљама живе богато, са вјечитим жалом за Херцеговином, а они који се врате живе сиромашно са сталним кајањем што су се вратили, тако су и мали Дукичићи живјели и одрастали. Она дјеца која не одселише у Војводину и она преживјеше. Десио се сурови природни закон селекције у коме, као и код остале дивљачи, најбоље јединке опстају. У случају херцеговачке дјеце, све су јединке биле најбоље. Захваљујући благочестивим и племенитим војвођанским Србима, који су половину, која је по природним законима, морала умријети, прихватили у своје окриље, сви су спашени.

Шћепану Лазареву крштено име остаде уписано у црквене књиге, а он за живота у равним земљама промијени још четири имена. Одмах на станици у Шиду лијепом, малом и мршавом дјечаку, са плавим увојцима, будући храниоци промијенише име у Степан. Касније се то име мијењало, као што су се мијењали и мали, тврди, отпорни и поносни Херцеговци, у Степа, Стева и Стево. Приликом повремених посјета завичају, млађи рођаци су га звали Стево, а старији његовим правим и поносним именом Шћепан, које су изговарали из пуних уста, издужујући врат и увлачећи стомак, са акцентом и значајним нагласком на гласу “н“.

На крају путовања, изгладњелу херцеговачку дјецу, дочекала  је пространа жељезничка станица Шид. Дочекао их је крај њихових мука и крај тешке глади. Свештеници их, низ дуге пероне, постројише, у врсту по један, као војнике. Мала, мусава, прљава, одрпана и уплашена дјеца стајала су у врсти, лицем окренута другој врсти у којој су стајале лијепе, насмнијане, намирисане, у шарене, свилене, хаљине обучене госпође, које су у рукама држале плетене корпе из којих је вирио бијели хљеб. Поред госпођа, у истој врсти, стајала је углађена, свјеже избријана и кратко ошишана господа, у испегланим одијелима, са шеширима на главама и лакованим штаповима у рукама. У свечаном шпалиру, чекали су их њихови добротвори који ће их преузети и наставити да воде даљу бригу о њима. Првих десетак минута и једна и друга врста стајеле су непомичне.

Добротвори су имали право да по сопственом виђењу, на први поглед, изаберу по једно дијете које ће узети „на презиму“. Дјеца су стидно гледала у бетон на коме су стајала и дивила се тој непознатој подлози из које их ништа не боде у босе, блатњаве и израњаване ноге. Случај, срећа или нека непозната и давно одређена судбина, одлучивали су које ће дијете коме храниоцу припасти. Неко је изабрано по љепоти очију, неко по изразу лица, неко по боји косе, неко по висини, неко по сићушности и мањини, неко, тек онако, без икаквог спољашњег знака и изгледа. Како су која породица или појединац, одређивали и узимали “своје“ дијете тако је свештеник, из чије је парохије дијете дошло, записивао име и презиме дјетета и име, презиме и занимање храниоца.

Илустрација: moja.ba

Богата удовица, госпођа Софија Хубер узе малу Косу, која је својом сићушношћу и ведрим осмијехом на лијепом и безазленом дјечијем лицу, измамила њене симпатије чим је изашла из воза.

Мала дјевојчица се са чуђењем и невјерицом загледа у њено лице, које јој се учини другачије од лица њене мајке.

– Нијеси ти моја мајка! Оштро јој одбруси и истрже своју ручицу из њене руке.

-Ја сам твоја помајка, благо јој одговори племенита госпођа.

– Мени је стрина рекла да ће ме ође чекат моја мајка. Ђе је она? Што ме не чека? Кроз сузе промуца мало створење које је било сигурно да ће га на кјају пута чекати умрла мајка.

– Твоја је мајка остала у Лукавцу. Она те чека тамо. Ово ти је помајка која ће те хранити док порастеш. Када порастеш вратићеш се кући у којој ће те чекати твоја мајка. Благо и њежно  објасни јој поп Гаћиновић, с тешком муком задржавајући сузе у својим остарјелим и уморним очима.

Коса повјерова у свештеникове ријечи и пође за непознатом женом, која није имала свога порода, а која ће у будуће бити њена мајка, а она њено дијете. За другу руку чврсто је стеже њен мали брат Милан, који ни по коју цијену не хтједе да је пусти, нити да се одвоји од ње. У болном грчу и стравичном дјечијем вриску загрли сестру, на што се она отрже од помајке и још чвршће загрли њега.

Двоје дјеце, једно од шест а друго од осам година старости, стајало је чврсто загрљено на широком перону и дуго плакало, уз болне и отегнуте јецаје. Узалудни су били покушаји свештеника, хранилаца, жељезничара и жандарма да их раздвоје. Они су се чврсто држали и плакали. Када су заплакали и свештеници, и храниоци, и жељезничари, и путници, и случајни пролазници, и жандарми, њихова помајка одлучи да их обоје узме на издржавање. Њено племенито срце и благочестива душа надвладали су све њене недоумице и страхове. Двоје сићушне и изгладњеле дјеце, чија имена ни презимена не зна, нити имена родитеља, ни њихову судбину, богоприступачна госпођа преузе на своју душу. Одведе их у њену велику, чисту, лијепо уређену и окречену сремску кућу.

Када би крај рату, Милан се врати у Лукавац. Коса је наредни дуги низ година путовала између Шида и Лукавца, а касније између Београда и Лукавца, надајући се да ће у једном од њих наћи своју мајку. Њена мајка је негдје у гробљу Вујевине, чији се гроб, на жалост, као ни гробови многих мајки и отаца, не знају и не распознају. Ту су негдје. Ако ми не знамо и не видимо њих они знају и виде нас. Њихове душе лебде као мали прамичак магле који се откине са врха Потруба и лебди над Лукавачким пољем. Тај прамичак је Коса вољела да види и због њега је долазила у Лукавац до последњих година свога живота.

Њена помајка је хранила и одхранила. Као своју кћерку, вјечито малу и сићушну, удала је, са богатим рухом и миразом. Као најдражу успомену, до последње уре, Коса је чувала бијелу, ручно везену, сремску постељину коју јој је поклонила њена помајка као свадбени дар.

Одломак из романа „Лукавачки кланац“ аутора Бора Граховца, који је 2014. године добио признање „Златна сова“
Извор: Слободна Херцеговина