• У великој сали ГО Нови Београд, 21. априла, представљена је нова књига Буда Симоновића Записи на оморици, која је већ имала своје промоције у Новој Вароши и на Жабљаку, испод Дурмитора. Ријеч је о потресној хроници рата и судбине четири породице: Новосела испод Дурмитора, те Мусића, Караматијевића и Пурића са Златара, којима је Други свјетски рат сурово укрстио животне путеве.

О књизи су, кроз преплет личних сјећања и стручне анализе, говорили глумица Бранка Петрић и Жељко Лекић (потомци проте Јевстатија Караматијевића), књижевна критичарка проф. мр Зора Јестровић, те социолошкиња Маја Крек, која је и сама изданак породице Мусић. Завршну ријеч дао је аутор, Будо Симоновић.

Јестровић: Књига у служби истине

Књижевна критичарка Зора Јестровић истакла је да је Будо Симоновић као новинар увијек поклањао много пажње необичним причама, људима и догађајима који су утицали на историју наших простора.

– Имам част да кажем да је Будо Симоновић аутор коме је истина водиља у свему. Како је и сам рекао: „Истина је мој једини Бог и једини је Бог коме се клањам”.

Јестровићева наводи да ће читаоци управо кроз ову књигу сазнати колико су међусобни сукоби на овим просторима, у суштини, били рат који смо водили једни против других.

– Он је у својим књигама описао судбину људи и судбину Црне Горе кроз њене ломове и безизлазе, али је истовремено у дјелима као што је Огњена Марија Ливањска описао судбину српског народа на ширим просторима. Колико је аутор одан истини видјећете читајући не само породичне саге него и његове полемике са различитим личностима, а нарочито са злочинцима и онима који величају злочине и злочинце. Ова књига садржи изузетне приче о хуманости и међусобној помоћи онда када је било најтеже – у рату.

У књизи сазнајемо о Морату Мусићу и брату му Бећиру Бећу, који су прије рата имали ковачку радњу и живјели на Жабљаку, како су се спријатељили са Драгом Новоселом. То њихово мирнодопско друговање доживјело је у рату пуну кулминацију, показујући снагу правог пријатељства. Њихов отац, стари Сеид Мусић, на Сутјесци се 13. јуна 1943. године сјетио пријатеља Новосела под Дурмитором и, увјерен да ће ту наћи спас, са тешко рањеним синовима Зећом и Хајром и ћеркама Зилом и Пашом, кренуо је пут Дурмитора да се избави из пакла у којем је њихова Трећа пролетерска санџачка бригада готово потпуно уништена. Њихова голгота и муке, поготову седамнаестогодишњег Хајра који се кретао на једној нози и борио са тифусом, потрајале су пуних 15 дана. Допрли су до катуна Новосела под Црвеном гредом и нијесу се покајали: Драго Новосел и његови рођаци су их братски примили, склонили и пружили помоћ као најрођенијим.

– Ту су велику улогу одиграле жене. Винка Новосел је већ имала четворо сопствене дјеце, али је храбро прихватила Мусиће, који су код Новосела остали три мјесеца, све до доласка партизана у јесен 1943. године. За све вријеме, Хајро Мусић је због тифуса био у склоништу направљеном подаље од катуна, испод грана једне оморике. Успио је да се излијечи и преживи рат, а послије рата, све док га тешка болест није савладала, долазио је и гајио пријатељство Мусића и Новосела, које непомућено траје до данас.

Заинтересовани књигу могу порућити на број +382 69 696 273

Караматијевићи, Мусићи и Пурићи су старе нововарошке породице, а прота Јевстатије Караматијевић издваја се као значајна историјска, духовна и етичка личност Старог Влаха. Потиче из свештеничке породице, а његово презиме се, према предању, везује за надимак његовог оца Јована, кога су Османлије прозвали „кара” (црн, опасан). У Другом свјетском рату, као и Сеид Мусић, био је свештено лице у партизанским редовима, носећи истовремено и вјерски знак и црвену звијезду. Рат је однио велики дио његове породице, што свједочи о страдању, али и о међусобној подршци народа у тешким временима. Протојереј Јевстатије се из рата вратио без троје дјеце, без двоје унучади, без два брата, супруге и младе снахе, а Сеид без петоро дјеце, брата и три синовца.

Одбрана истине: Полемика са Џомићем и „џомићима”

Посебну пажњу у овој књизи аутор је посветио полемици са Велибором Џомићем, свештеником и правником Митрополије црногорско-приморске, аутором тродјелне књиге Страдање србске цркве од комуниста. Симоновић је аргументовано демантовао Џомићеву изјаву са једне београдске телевизије да је партизанка из породице Пурић свом мртвом брату ишчупала срце и над њим заиграла коло. Трагом те вијести, аутор је установио да је ријеч о лажи и у књизи је поставио изворе који то доказују.

– Моја полемика није усмјерена на Велибора Џомића као појединца, јер личност овдје није примарна. Полемисао сам са „џомићима” – онима који су произвели такав приступ историји и који данас покушавају да искриве нешто што се искривити не може – поручио је Симоновић.

Аутор је објаснио да његова борба за истину не познаје идеолошке стране. Као доказ навео је своју књигу Лијеве грешке о злочинима које су партизани и комунисти починили у Црној Гори од септембра 1941. до маја 1942. године.

– Нисам штедио никога, од Ђиласа и Ивана Милутиновића, па редом. Разјаснио сам шта се и како дешавало и не дозвољавам измишљотине и лажи каква је ова о породици Пурић. Несрећни прота Илија Пурић јесте трагични родитељ, рат му је подијелио породицу: двоје дјеце отишло на једну, двоје на другу страну – ћерке Љубица у партизане, а Радмила у четнике да освети брата Василија, кога су стријељали партизани као командира четничке чете.

У том контексту описани су многи други расколи, али и трагичне љубави, попут оне између протине кћерке Бранке и четничког капетана Милутина Матијашевића…

– Ово је мала енциклопедија несрећних, али свијетлих ратних ликова. Ово је књига која говори о хуманости, о чојству и јунаштву, када чојство није питало ко је које вјере, него је поступало по начелу: „Помози, не питај коме” – истакла је Зора Јестровић.

Како је настала књига: Завјет са оморике

Како је дошло до саме књиге, појаснио је Жељко Лекић цитирајући натпис: „Под заштитом Дурмитора и његових добрих људи преболех ране и тифус лежећи три мјесеца 1943. године испод гране ове оморике. Рањеник са Сутјеске, Хајро Мусић”.

– Ова завјетна порука, деценијама чувана у недоходу Дурмитора, представља прво слово у причи о једном великом пријатељству рођеном у мукама. Захваљујући Баћу Ковачевићу са Босаче, једном од најбољих познавалаца планине, Симоновић је прије 15 година открио овај споменик. Након упорног истраживања, отео је од заборава сагу о четири породице и њиховим страдањима у поднебесју од Дурмитора до Златара.

На ове ријечи надовезао се Бећир Мусић, потомак породице Мусић.

– Желим да изразим велику захвалност Буду Симоновићу. Његова посвећеност сврстала га је међу малобројне сљедбенике историјске истине. Ова књига је значајна јер указује на позитиван однос породица различитих религија у тешким временима. Караматијевићи, Мусићи, Новосели и Пурићи су то показали и у рату и у миру. То треба да буде путоказ за заједништво.

Бранка Петрић: Сјећање на Нови Београд и породично насљеђе

Глумица Бранка Петрић евоцирала је, уз остало, успомене на 1947. годину, када је као дјевојчица дошла на Бежанију са мајком Радмилом, кћерком проте Јевстатија, оцем Винком и сестром.

– Сјећам се да је моја мама, професор књижевности, добила задатак да организује изградњу прве осмољетке на Новом Београду. Често је спавала на градилишту, а на њен приједлог школа је добила име по Ивану Гундулићу. Нажалост, трагично је страдала у саобраћајној несрећи управо на путу ка тој школи, када је била позвана на прославу двадесетогодишњице као прва директорка.

Бранка Петрић се осврнула и на улогу свог оца.

– Мој отац је био први секретар Општине Нови Београд и његова одлука о прихватању стране помоћи омогућила је почетак изградње Института за мајку и дијете. Такође, ми млади смо тада учествовали у пошумљавању Бежанијске косе, која је тада била гола површина, а данас је то зелено мјесто за живот.

Истина као бедем национализму

Аутор Будо Симоновић појаснио је да је потрага за истином трајала више од дванаест година.

– Осим ове четири породице – казао је Будо Симоновић – ту је још низ других трагичних судбина, али и много оних који су помогли да те приче не покрије трава заборава. Морам поменути имењака Буда Новосела, сина Драговог, који је много помогао да ова књига буде садржајнија и истинитија, па синове Бранке Матијашевић-Лекић, кћерке проте Јевстатија Караматијевића, који су приредили и објавили њену књигу Рај, пакао, смирај. Помињем и велику захвалност дугујем покојној Милој Ђорђић и њеном, такође покојном саборцу Милошу Лучићу, а нарочито Дику Пејатовићу, пензионисаном пуковнику, којему вечерас бреме од 102 године није дозволило да буде с нама.

Симоновић се на крају осврнуо и на контроверзе око „Пасјег гробља” у Колашину.

– Данас се о томе шире потпуно нетачне приче. „Новоисторичари” тврде да је на том лугу поред Таре за двије ноћи побијено од 240 до 500 људи, иако четнички извори, лист Пакао или комунизам из 1942. године, објављују прецизна имена свих ексхумираних жртава и на том списку су само 34 имена. Комунистички историчари су послије Другог свјетског рата открили имена још шест жртава (истина, не зна се да ли су баш страдали на „пасјем гробљу” или негдје другдје око Колашина). Насупрот томе, нико готово и не спомиње да су на Брези, ливади удаљеној пар стотина метара од луга поред Таре, четници за годину дана своје владавине у Колашину, од марта 1942. до 13. маја 1943, постријељали 87, углавном момака и дјевојака, припадника или симпатизера партизанског покрета. Без објективног сагледавања и пуне истине о свим злочинима и жртвама нема истинског помирења.

Промоција је завршена захвалношћу Жељка Лекића Удружењу Стари Влах из Нове Вароши, Удружењу Стара Бежанија и предсједници Волги Илић, те активисти Ранку Спаловићу. Вечери су присуствовали и остали протини унуци – Стефан и Јестратије, а из породице Мусић Бећир – Баћо Мусић и Мурат Крек са породицама, док су одломке из књиге надахнуто читале Бранка Петрић и Маја Крек.

Текст и фотографије: Драгана Бокун / Српско коло