• Братство Шакотић, које више од два и по вијека егзистира у селу Оровац код Требиња, а чије су бројне породице разасуте широм свијета и готово да их нема у селу у које су стигли из старе Црне Горе, ових дана остало је без свог најстаријег члана. У Београду је, у деведесет деветој години, преминуо Миладин (Ђоков) Шакотић, уважени дугогодишњи професор Грађевинске школе у Београду. Ријеч је о човјеку који је имао истакнуто и важно мјесто у свом братству, односно међу Требињцима и у срединама у којима је радио и живио, а највише у Београду.

Ово слово о свом братственику на порталу Слободна Херцеговина, који чува и његује традицију Херцеговине и људи који су писали и пишу историју краја који „цијели свијет насели, а себе не расели”, повод је и порука коју је изговорио поводом свог посљедњег боравка у мјесту гдје је рођен његов отац Ђоко (Перков).

„Ваља знати да се непрекидно откривају нове чињенице, нови подаци који освјетљавају једну по једну етапу нашег живота”, биле су ријечи у поздравном говору јула мјесеца двије хиљаде тринаесте године на крсни слави села, чији је домаћин било његово братство.

Стигао је из Београда са сином Зораном, иако је био дубоко у деветој деценији живота, да да подршку свом рођаку Чеду Шакотићу и осталим братственицима и Оровчанима, уз поруку да тек насталу традицију окупљања мјештана Оровца и њихових званица треба одржати. Поводом његовог одласка са животне сцене, пала ми је на памет мисао коју су изговорили стоици у античкој Грчкој: „Ми смо ту, смрти нема; смрт је ту, нема нас више”. Преносим дио његових ријечи из мојих дневничких забиљежака тог дана:

„У историји никад ништа није заувијек објашњено ни заувијек испитано. Забуне долазе тек онда кад неко неће да схвати да не може никад да се ‘удари’ тачка. Што више старим, све више волим ово мјесто, овај крај. Ове коријене одакле су моји Ђорђе Перков из Оровца и Петра Ђурова из Зубаца одавде кренули у живот. Подржавам овакве сусрете да се уђе у историју породица овог села, нашег Требиња, Херцеговине и историју наше земље коју ја и данас посматрам као једну цјелину на карти Европе. Код нас у кући, у Новом Обилићеву код Вировитице гдје сам ја рођен, постао је скоро култ нашег Оровца. Посебно су у томе предњачили српски добровољци, међу којима је био и мој отац Ђорђе. Нека ови сусрети буду патриотска дисциплина састајања људи чији су коријени из овог херцеговачког села.

Знате, мој живот је био доста тежак: Ново Обилићево, Бијељина, Обреновац и на крају Београд. Из Славоније хиљаду деветсто четрдесет прве године бјежимо главом без обзира послије формирања Независне Државе Хрватске. Било нас је доста, два брата и пет сестара. Рођени смо у славонској равници, а један је ипак био Влашки до, овдје у Оровцу одакле су наши преци. Била је то наша дјечија љубав на први поглед, а то је остало до данас. Траје. Увијек сам заступао тезу да свако поднебље има своје мирисе, своје тонове. То важи за Оровац, и за Зупце, родни крај мојих родитеља, за Требиње. Уколико дубље и снажније осјећате то поднебље, толико су вам осјећања искренија, снажнија и особенија”, рекао је Миладин Шакотић прије тринаест година у парохијском дому код цркве Светог Јована, гдје је тог седмог јула двије хиљаде тринаесте године завршио своју емотивну бесједу ријечима: „Не жалите вријеме и труд. Имајте увијек воље, стрпљења и љубави да помогнете сваком човјеку, а посебно из ових крајева.”

Послије ових ријечи пронађених у мојој новинарској биљежници, налазим за сходно да за уважене читаоце портала Слободна Херцеговина, посебно моје Требињце, кажем нешто више о животу Миладинових родитеља Ђока и Петре и његових ближих из већ помињаног дијела Горњег Оровца. Кажем Горњи Оровац, јер су аустроугарске власти хиљаду осамсто деведесет девете године мало село подијелиле на Горњи и Доњи Оровац. Само шездесет домова подијелила је Калајева администрација, а прихватила Брзова, па и данас у евиденцијама Републике Српске стоји иста подјела. Данас у овом селу, у којем се увијек живјело као у једној цјелини, имамо само седам људи који свако вече коначе, од Доњег поља до Влашког дола. А наша најновија администрација и даље дијели село као и Аустроугарска на крају деветнаестог вијека.

Миладинов отац Ђоко рођен је хиљаду осамсто осамдесет четврте године у Оровцу. Одлази у Америку, одакле као добровољац од хиљаду деветсто четрнаесте године у српској војсци учествује у борбама на Солунском фронту од хиљаду деветсто седамнаесте до хиљаду деветсто осамнаесте године. Ђоко се хиљаду деветсто деветнаесте године оженио Петром Ратковић (рођена хиљаду осамсто деведесет шесте, преминула хиљаду деветсто седамдесет четврте године). Ђоко је добио земљу у Новом Обилићеву код Вировитице, гдје се као друго дијете, хиљаду деветсто двадесет седме године, родио Миладин.

Ђоков брат Обрен (рођен хиљаду осамсто деведесет прве, преминуо хиљаду деветсто осамдесете године) био је у аустријској војсци, учествовао је у бици на највећој италијанској ријеци По у регији Ломбардији, гдје се предао италијанској војсци која је ушла у рат против Аустроугарске. У добровољцима је био и Ђоков брат од стрица Радоје, рођен хиљаду осамсто седамдесет осме године, који је послије рата такође добио земљу у Новом Обилићеву.

Од Шакотића у добровољцима су били још: Гаврило (рођен хиљаду осамсто осамдесете), учесник на Солунском фронту који је добио земљу у Новом Обилићеву; на Клобуцима код Требиња погинули су Никола Шакотић (хиљаду осамсто деведесет четврте – хиљаду деветсто петнаесте) и Новица (хиљаду осамсто деведесет осме – хиљаду деветсто петнаесте). Прешли су Албанију и Крф и умрли на лијечењу у Француској Јоко (хиљаду осамсто осамдесет шесте – хиљаду деветсто седамнаесте) и Обрен (хиљаду осамсто деведесете – хиљаду деветсто седамнаесте). Илија (рођен хиљаду осамсто осамдесете године) као војник је заробљен и умро у логору у Добоју хиљаду деветсто седамнаесте године. Рат су преживјели добровољци: Видак (хиљаду осамсто осамдесет шесте – хиљаду деветсто седамдесете), Јован (хиљаду осамсто деведесет треће – хиљаду деветсто тридесете), Косто Шћепанов (хиљаду осамсто седамдесет шесте – хиљаду деветсто педесет треће), Косто Гаврилов (рођен хиљаду осамсто седамдесет осме), Раде Игњатов, Шпиро (рођен хиљаду осамсто седамдесет осме, умро у затвору у Марибору хиљаду деветсто седамнаесте године). Објешени су Трипко (хиљаду осамсто осамдесете – хиљаду деветсто четрнаесте), Пајо (рођен хиљаду осамсто седамдесет девете, објешен шеснаестог фебруара хиљаду деветсто шеснаесте године, чији су потомци добили земљу у Новом Обилићеву) и Раде (хиљаду осамсто седамдесет друге – двадесет првог јуна хиљаду деветсто шеснаесте године). Од добровољаца из села Оровца, земљу у Новом Обилићеву добили су и Грубачи: Аћим Пајов (хиљаду осамсто осамдесет седме – хиљаду деветсто тридесет девете), Видак (хиљаду осамсто седамдесет друге – хиљаду деветсто седамдесет пете), Илија Видаков (хиљаду осамсто деведесет друге – хиљаду деветсто седамдесет треће), Тодор Видаков (хиљаду осамсто осамдесет осме – хиљаду деветсто четрдесет седме), као и Љубо Видака Деретић.

Од хиљаду деветсто двадесет треће до хиљаду деветсто четрдесет прве године марљиви Херцеговци су вриједно радили и, како је причао Новак Шакотић (хиљаду деветсто седме – хиљаду деветсто осамдесет прве године), живјели од свог рада. Породица Ђока Шакотића бројала је седам чланова, пет дјевојака и два мушкарца, Николу (рођеног хиљаду деветсто двадесет пете) и Миладина (рођеног хиљаду деветсто двадесет седме године), који је био најстарији. Тешко је замислити несретнију годину у српској историји од хиљаду деветсто четрдесет прве, када је Краљевина Југославија, послије великих надања ослободилаца, доживјела слом. Српски добровољци и њихове породице из Вировитице и осталих дијелова Славоније, да не би завршили у тек формираном логору Јасеновац, спасавају голе животе бјекством преко Саве, Дунава и Дрине.

Миладинова породица прво се задржала у Семберији у близини Бијељине, да би при крају хиљаду деветсто четрдесет прве године стигли у село Вукићевица, садашње предграђе Обреновца, гдје је у педесет осмој години преминуо јунак са Солунског фронта и глава породице, Ђорђе. По причању његових сабораца, умро је од туге и великог сиромаштва послије бјекства из монструозне творевине Анте Павелића. Његова супруга Петра са дјецом хиљаду деветсто четрдесет друге године прелази, по позиву брата Крста Ратковића, у Београд, гдје подиже дјецу и сналази се на разне начине. Слутите о каквој је несрећи ријеч: о вјечитим нашим сеобама, о губљењу огњишта, о укојењивању у туђа тла, о големим страдањима на вјетрометинама историје.

Петри руку пажње пружа брат Крсто и дјевер Милан, који у том времену безнађа има снаге да пише и поезију. Нажалост, нијесу сачувани ти стихови патње за Оровцем и Херцеговином. Са друге стране, Петра, та дична Зупчанка, извела је дјецу на пут и увела их у живот. Умрла је у седамдесет осмој години, хиљаду деветсто седамдесет четврте године у Београду, не желећи да се више врати у Ново Обилићево. Њени дјевери Раде и Гојко Игњатов вратили су се у Вировитицу, да би хиљаду деветсто деведесет прве године њихови потомци морали да напусте земљу и домаћинства која су добровољци добили хиљаду деветсто двадесет треће године.

За дивљење је, а можда и за чуђење, што прогоњени Шакотићи, као и сви Срби који су све проживјели хиљаду деветсто четрдесет прве, па и хиљаду деветсто деведесет друге године из Вировитице, нијесу били заточеници мржње. Чудесан и плодоносан парадокс! У том понашању ових Херцеговаца има нечег узоритог: усвајати друге вриједности, али не губити притом сопствени идентитет. У том процесу Миладин Шакотић се појавио као дуга која је спојила један вијек новог времена са оним старим. Рам Миладиновог живота био је испуњен борбом са неправдама, беспомоћношћу и неизвјесношћу, али он је био одличан познавалац прилика и људи. Једино човјека може да чини и оно чега нема. Пун је заслуга, јер, како би рекао пјесник Хелдерлин: „Човјек станује на овој земљи”. И заиста, Миладин је увијек бирао живот и посвећивање живима, те га је часно и дуговјечно проживио. Сада нећемо да говоримо о смрти, већ о пресељењу. „Нема смрти, има сеоба”, поручио нам је још давно Милош Црњански.

Опроштај од Миладина биће у понедјељак, двадесетог априла, у дванаест сати на гробљу Орловача у Београду.

Здравко Шакотић