У посљедње вријеме словима ћутим „к’о курва“. Нема ме колико ме је било, можда нисам даровит и вољан као што сам био, а можда и не пишем као што сам писао. Мој неки одговор, ако имам права на такав, био би – само не стижем или некако све мање стижем писати. А с друге стране, знам да је www.vukoje.rs жив, да има посјета и да имам ту неписану обавезу да ме буде, па колико год. Како вријеме од новообјављеног текста одмиче, примјећујем да је период задржавања посјета на блогу све краћи. Логично је, нови текст одавно прочитан, свраћају пријатељи на чашицу разума да виде има ли шта ново из Вукојевог пера. Наравно, има доста и оних директнијих који с разлогом брину, критикују и траже да пишем…
И тако, кад ти се једно јутро, онако пријатељски и искрено јави један од најуспјешнихјих и најчитанијих блогера у РС поруком: „Добро јутро. Мени фали блог, а вјерујем и другима. Само кажем. Праштам једино ако су…“, немам ја ту шта да више ћутим. Из поштовања приватности, не желим да именујем ту драгу, надарену и паметну особу, уз претпоставку да ће је људи, поготово са оне стране Дрине одмах препознати. И како онда у истом дану не узети перо у руке. Ево узех га и обећах да је за брзину свјетлости овог блога заслужна управо она. Јутро је било јутрос, сада је вече и ево „перо је у руци“. Идемо с једном тешком темом у тешким људима. И рекао бих – у све тежем животу…
Извор фотографије: lifehacker.com
Све мање разумијем, волим и цијеним људе који љубав или опсесију према новцу стављају испред онога што им пролази док мисле да живе живот. Такви некако све мање пријају мом видокругу и “слухокругу”. Да се разумијемо, новац и могућности које он пружа јесу итекако битне, али нису најбитније. И нису гаранција за здравље, срећу и задовољство. Успјех можда да, али успјешност и квалитет живљења – свакако НЕ! Некима није јасно да богатство живота и ширина духа немају везе са парама и капиталом. Та се роба не налази на пијаци и не стиче насљедством, дипломама и функцијама… Та се улога не купује парама и не глуми на позоришним, већ живи само на оним даскама које живот значе!
Ту, такву или сличну опсесију сматрам благим поремећајом који те људе толико тога кошта, а да ни сами нису свјесни. Јер да јесу, мијењали би се временом. Мијењали би се ваљда када сваки дан око себе виде оне срећније и насмијаније око себе а чијим гомилама новца није чак ни темељ ископан. Багер ни произведен, а камоли наручен. Мијењали би се ваљда када гледају све оне безбрижиније око себе а са реално доста више брига од њих самих. Мијењали би се када посматрају све оне насмијаније и задовољније око себе а са доста мање разлога за задовољство. Мијењали би они себе само да дођу у ред за промјену – промјена висине и тежине њихове гомиле свакако је приоритетнија.
Схвате то они или не схвате, а схвате обично касно или прекасно за неке велепромјене. И опет дођу на ову моју причу, сигурно жалећи за многим тренуцима и ситницама које живот значе. За оне капиталне ствари сигурно нема разлога да страхују и жале. Зашто би, кад су им живот у функцији гомиле посветили. Док су гомилу живота у функцији неке свакодневне, глупе и беспотребне математике пропустили. У томе предњаче они који углавном имају новца. Па или пуно, доста или изнад просјека, небитно. Како га и немали кад су такви какви јесу. “Алал им било.” А никад га неће имати колико теже, колико би хтјели и жељели да га имају што их у преводу на језик задовољства претвара у вјечиту “сиротињу”.
Извор фотографије: theglobeandmail.com
Да, имају га доста. Мада, има и оних који од својих просјечних примања праве неке своје гомиле или гомилице док живот и већину његове љепоту остављају по страни. Јер, гомила је и једним и другим – стратешка мисија, циљ и визија! Гомила им је приоритет над животом! Гомила је уствари њихов живот који их чини сигурнијим јер знају или осећају да су у дубини душе недовољно јаки да “сутра” поднесу било какву неизвјесност. Гомила их чини испуњенијим у животу иако живот сигурно не тражи гомилу да би био испуњен. Сазнање о гомили их чини срећним иако због ње пропусте много више оне праве среће, опуштености и задовољстава на које сигурно нису имуни. Пропусте практично живот између живота…
Није њима лако, ја да вам кажем. С гомилом се не рађају, али с гомилом умиру. Ријетко шта кроз живот може да им је окрњи или узме. Узимају је у обзир при свакој могућој одлуци. Од оних дневних и најбаналнијих до неких крупних, животних. Била то нека кафа више, ручак мање. Крпица, ужитак, пут или инвестиција… Виси она њима увијек над главом и мира им не да! Такви људи се лако читају. Та њихова нелагода кад се некад морају потећи за новчаник видљива је “голим мозгом”. А и дигитрон им из очију вири. Могу само замислити који су они терет за своју породицу и најближе, за нас ове “сварљиве” са стране да и не хајемо пуно. Јер, ипак свако бира своје друштво и близину… А неко од тих свију ипак бира паре умјесто друштва и живота!
Најгора ствар од свега. Они не контају да живот квалитетно могу да испуне само људи око њих. А они, таквим својим приступом остају без доста квалитетних и пажње вриједних људи око себе. Оних без којих ниједан нормалан човјек данас не треба и не може! Јер, они који нису као они врло брзо одустају од њих. Постају алергични на њих. Препуштају их случају или морању. Исмијавању и ишчуђавању под обавезно. Своде их на кашичицу док иста не пресуши. Остаје им углавном само фамилија и ријетко старо друштво које их је прихватило таквим какви јесу. Тешко склапају нова познанства и искрене пријатеље од њих. Хајде, и то се да прегурати, али шта ћемо са животом који им прође и кога цијела спутише у дигитрон. Можда они имају неку дојаву да се и у наредном животу може располагати акумулираним капиталом из оног претходног. Ја је немам, а и да је имам, не бих могао бити такав. Волим да живим живот не чекајући да живи он мене! Ко није потрошио, није ни зарадио. Ко није зарадио, није ни радио. Ко није радио, није ни живио! А ко није ни живио, паре му нису биле потребне. Могао је и без њих да живи…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
