• У Херцеговини и Црној Гори гостопримство је одувијек било једна од главних врлина људи са овог подручја. О њему се прича и препричава, а то се цијени како у нашој средини, тако и у свијету. За ову тврдњу постоји безброј доказа. Један од њих је туристички водич Васо Бокун (74), који је више од четири деценије присутан у нашем туристичком животу.

ПРОМОЦИЈА ЗАВИЧАЈА: Васо Бокун у херцеговачкој ношњи, која је деценијама његово главно „оруђе” у промоцији завичаја пред пољском публиком.

Из родног Требиња отиснуо се у Дубровник, а одатле пут Пољске, гдје је постао познати туристички водич за пољске туристе. Прво је госте водио у Грчку, Шпанију и Италију, да би се у посљедњих 25 година посвећено опредијелио за довођење гостију у своју Херцеговину, затим Црну Гору, те рјеђе у Србију и Хрватску. Његов ентузијазам, велика воља и углед који ужива у Варшави и другим пољским срединама, као и у Црној Гори и Републици Српској, потврдили су његов самосвојан пут. Постао је препознатљив по томе што у својој професији проналази чистоту и једноставност, те својом дјелатношћу успјешно повезује различите средине и народе. Увијек пронађе „копчу“ која спаја, чинећи да се сваки појединац као туриста поново врати у Херцеговину или Црну Гору.

Шта је пресудно утицало на овог префињеног зналца туризма и страсног познаваоца посла туристичког водича?

„У Дубровнику сам изучио туристички позив. Дубровник је у вријеме моје младости био свјетска метропола туризма. Била је велика срећа радити у таквом друштву и окружењу. Ја сам из родних Рапти у Поповом пољу, које су сада подијељене дејтонском границом, пошао у свијет. Сада је моја кућа у Федерацији, а само неких 300 метара даље територија тог истог села припада Републици Српској. Када је дошло до распада земље, одлучио сам да одем за Пољску, јер је моја супруга Ана из те земље.

Нисам могао без туризма

Пошто сам до рата радио у Дубровнику, једноставно нијесам могао ни у Пољској без туризма. Положио сам испит за туристичког водича 2002. године, прво у Пољској, а потом и у Црној Гори 2003. године. Ево, као водич радим већ 25 година и опредијелио сам се за Балканско полуострво, мада сам почео са Грчком и Шпанијом. Био сам неколико пута и у Риму за вријеме понтификата папе Бенедикта XVI, а као водич сам водио госте из Пољске чак и на Голи оток у Хрватској. Немам намјеру да престанем. Балкан је моја љубав, а посебно моја Херцеговина и Црна Гора. Популаризација туризма је задатак свих нас који се њиме бавимо. Презентација туризма не нарушава његову вриједност, нити руши углед туристичког водича. Напротив, по мом мишљењу, она му само диже углед.

Неодољиво ми се намеће идеја да код сваког стручњака у нашем послу човјек увијек треба да буде претежнији од зналца. Поштен рад без предаха и са много љубави најуспјешније је човјеково оруђе.

Пољаци су народ високе културе

За Херцеговину и Црну Гору интересовање гостију из Пољске одувијек је постојало и постојаће. У мени се та одлука да доводим туристе у Требиње и на црногорско приморје преломила 2006. године, када сам са једним клијентом ишао у родни град Требиње. Кренули смо за Боку преко Нудола и Грахова, и када сам угледао Бококоторски залив, нешто се у мени преломило. Рекао сам себи: не интересује ме никаква Шпанија (уз дужно поштовање према тој земљи), нити Италија; моја жеља је да овај дио наше некадашње заједничке земље, тај наш регион — а мислим на Херцеговину и Црна Гору — што боље представим пољском човјеку који жели да путује. Ту је толико љепоте да је то неописиво. Ипак, имам утисак да је Црна Гора као држава недовољно присутна са туристичком препоруком на пољском тржишну. У односу на то како то раде друге туристичке земље, попут Италије или Хрватске, сматрам да је то велики минус, јер је Црна Гора неописиво лијепа.

И овом приликом позивам све заинтересоване туристичке раднике из Херцег Новог, Требиња и других средина да, ако су у могућности, посјете неки од туристичких сајмова у Пољској и представе потенцијале Црне Горе и Херцеговине. Пољаци су народ високе културе и пристојног понашања. Они живе за путовања, а њихов стандард је нагло порастао откако су ушли у Европску унију, што се свакако може искористити. Сезона њихових путовања почиње са католичким Ускрсом и траје до краја октобра. Интересовања за ову годину има доста, и поред свих свјетских дешавања, нема сумње да ће Пољаци кренути ка мојим омиљеним дестинацијама, мада треба бити резервисан због овог несретног рата који се дешава.

Црна Гора и Херцеговина би морали да се представе на сајму туризма у Варшави

Интересовања за наша подручја су велика. Посебно много радим са пољским пензионерима јер имају добра примања и више их занимају разгледања и шетње, док их плаже и купање толико не интересују. Мој циљ, као и циљ мојих сарадника, али и туристичких организација у Херцеговини и Црној Гори, требао би бити да такве туристе доведемо на ово подручје. Ниједан град на источном Јадрану нема услове за такву врсту туризма као Херцег Нови. Херцег Нови има мимозу, Титову вилу, тврђаве, бању и љековито блато. Има кућу нобеловца Ива Андрића, а познато је да је Андрић као младић био веома везан за Пољску гдје је и студирао, што Пољаке јако интересује. Ту је и позиција мог Требиња, које је прије свега град Јована Дучића; има манастир Тврдош и Херцеговачку Грачаницу са Дучићевим гробом. Ту је и неискоришћени стари град Клобук и љепота Бијеле горе. Мој приједлог челницима Требиња и Херцег Новог је заједнички наступ на сајму у Пољској. Нажалост, нема више сајмова као раније, али један од главних у Варшави одржава се око Аранђеловдана (21. новембра). Мој савјет свима је да треба „напасти“ пољско тржиште, а то није нимало једноставан посао.

ЧУВАР БАШТИНЕ: Васо Бокун, почасни туристички водич Републике Српске – човјек који је Балкан приближио срцу пољског човјека.

„Студенти трећег доба“ воле приче о Балкану  

До сада сам у Пољској одржао 23 предавања у 18 градова на теме Балкана, његове историје, живота у овим крајевима, религије, добрих вина и хране. Пољаке занимају наши обичаји и кухиња, а посебно су заинтересована бројна пензионерска удружења. На једном од првих предавања, једна туристкиња ми је рекла: ’Ја сам студент трећег доба’, објаснивши да је то пензионерско удружење. У почетку рада нијесам знао како да се поставим, а она ми је само рекла: ’Причај о Балкану’. Када је кренуло, та причања су трајала сатима. На своја предавања и путовања обично идем у црногорској народној ношњи, која је слична оној у Херцеговини, и она је и данас моје главно помагало. Такође, снимио сам више кратких филмова — о свом селу Рапти, о Требињу, бројним излетима и вјерским обичајима (Божић, Васкрс/Ускрс, Бајрам), и све то проширио на Црну Гору и Србију, уколико гости то желе. Тај метод рада се показао веома ефикасним. За ову годину су ми се већ пријавиле двије групе, али је тренутно све застало због рата у Персијском заливу. Остаје нам да видимо шта ће бити“, каже Васо Бокун, који је од 2024. године почасни туристички водич Републике Српске. Ово признање додијелио му је министар туризма, а тада су иста одликовања добили и Роберт Дацешин, познати путописац и јутјубер, те професори Љубиша Прерадовић, Александар Ђурић и историчар Зоран Пејашиновић.

Праве поруке се кажу без велике буке

„Мишљења сам“, каже Бокун за Слободну Херцеговину, „да концепт занимања које се зове туризам није дефинитиван. Туризам се развија с временом, често иде и испред њега, данас можда чешће него икада. Лако је отићи у Пољску или неку другу велику земљу и постати Пољак, али је много теже Пољацима показати своје лице и натјерати их да то ваше лице поштују и цијене ваш потпуно другачији лик и рад. Увијек сам се у разговору са Пољацима трудио да их мотивишем да дођу и виде нашу средину. Мирно могу рећи да сам увијек на страни госта, са жељом да му покажем ко су људи из моје Херцеговине и Црне Горе. Као водич, увијек сам знао када треба ставити тачку; када осјетим да сам рекао оно што ми је лежало на срцу, то мора бити крај. Мора се водити рачуна о слушаоцу, не смије се гњавити! Веома крупне ствари могу се рећи са свега неколико правих ријечи, без непотребне галаме.“

Текст: Здравко Шакотић 
Фотографије: Приватна архива саговорника