• „Коњу један!“ „Ти си коњ!“ „Коњино матора!“, обично кажемо некоме када се наљутимо. Ове речи изговоримо у контексу да би смо га понизили, да би смо га увредили, повредили. Стално сам се питао одакле ово. Чему ово, када сви знамо да је коњ племенита животиња. Животиња која, као и пас, је најбољи човеков пријатељ. Не само да је приајтељ, но је коњ и паметна, чак, мислим, препаметна животиња. А и врло радна, вредна и користна.

Ми, генерације које одрастамо у овом времену, искрено, много мало знамо о коњима. Они који су имали прилику, а пре свега велику част, да их виде и гледају на Сувој планини или на Старој, нису могли да се отму утиску и импресијама које су им пружале ове слободне у дивљини животиње.

Сећам се једне приче на Смрдану, драгог нам пријатеља и великог заљубљеника у дивљину Суве планине чика Данета који је годинама посматрао дивље коње, и како они врбују домаће, укроћене, а самим тим и коње који су у ропству човека:

– Јел знаш да дивљи коњи врбују ове домаће, укроћене, коње?

– Не! Ма није ваљда?

– Даааа…! – смејао би се Дане, док ми је ово причао.ж

– Како?

– Они, пријатељу мој, током врбовања иду на фактор слободе! – са поносом је ово вук са Суве планине говорио. И настављао би причу: – Када кречари или дрвари доведу своје питоме, осамарене домаће коње , дивљи их осете и одмах им се опрезно привуку. Са безбедне даљине их посматрају, провоцирају трчећи око њих у слободном галопу. А онда, изаберу најлепшу и најраснију ждребицу која их мами. Егзотично се креће око њих, провоцира их, као и лепа жена што ради са мушкарцима. А за њом оду неколико, такође, најлепших и најраснијих пастува.

– Шта они чине? – не трепћући га слушам.

– Они се играју, грациозно трче око њих, а онда једног момента легну у трави и почињу да се ваљају. На тај начин им дају јасну поруку – њихову слободу! И ако успеју да некога одвоје да пође за њима, веруј, тај се више не враћа у шталу. Газда га губи за вјек вјеков. Коњи су чудо, пријатељу мој!

Да су коњи чудо, уверио сам се као дете, као ђак другог разреда основне школе. Тада су у мом селу била само два коња. Једног коња је чувао Срећко и са њиме рабаџисао, а другог коња је чувао, и то само за јахање, мој крштени кум Најдан Маринковић. Пуно пута ме је подизао на коња, смештао испред њега на седло и у лаганом касу смо јахали сеоским сокацима. Јахање коња за мене је било нешто нестварно, божанствено.

Већ сам објаснио колико је коњ паметна животиња, али сам се и сам уверио. Таман смо кренули у школу у септембру, био сам у другом разреду, и после наставе када сам се вратио кући, ја сам видео на листу од свеске поруку мојих родитеља да су у башти и да дођем код њих. Тада, у то веме су такве биле „СМС“ поруке. Пођем. Кад уз пут ме сустиже кум Најдан. Водио је коња, који није био оседлан. Коњ и ја смо већ били пријатељи. Животиња ме поздрави једним радосним њиштањем. Помазих га онако мали по гриви, узох узде од кума радујући се како ћу га водити.

Идемо са кумом, коњ, Сокол тако га је звао, је питомо за нама ходао. Кум ми је нешто причао, а ја се повремено окренем те погледам Сокола, помазим по глави и наставимо да ходамо. Сеоски пут је на једном месту пресицао поток. Вода је од пута направила коритасти профил. Кум Најдан, застаде испред потока да би се поразговарао са једним човеком кога сретосмо.

Са Соколом дођосмо до потока. Попустих узде и прескочих воду на потоку. Када сам био на другој обали, одједном осетих Сокола како се пропиње. Није хтео да прехода поток који је био широк око једног метра, него га прескочи у свом коњском стилу…. Окренух се, кад, племенита животиња се дочекала на задњим ногама, а предње су висиле надамном и мојом главом. Уплаших се много! Рачунао сам да ће да ме убије копитама. Чух кума:
– Кумче, не плаши се, неће те!

Заиста, Сокол је одржавао равнотежу на задњим ногама, а предњим је млатарао, чекајући ме да се одмакнем. Пожурио сам, и када је коњ видео да може да се спусти, то је и учинио. Али, није дозволио да ме угрози, или не дај Боже повреди. Сам је себе, буквално, ставио на муке око одржавања равнотеже, али је уз велики напор се уздржао да не повреди једно мало и нејако дете.

Овом причом, ето, одужујем се дивној и племенитој животињи, кумовом коњу Соколу, а уједно и свим коњима. Но, и даље не налазим одговор откуд оно наше: „Коњу један!“

Братислав Петровић,
Бела Паланка,
На Св. Николу, 2016.