Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Одиграла се велика и чувена Вучедолска битка која је засјенила све друге битке и сјајне побједе које су устаници извојевали у тешким и крвавим борбама у другој половини 1875. и првој половини 1876. године. Сјај побједничког оружја бљеснуо је низ сву Херцеговину и Црну Гору, а пораз турске војске одјекнуо је низ читаву Европу.
Дукичићи су се крваво клали под алај барјаком српског књаза, владара Црне Горе. Милош и Јевто, по годинама дјечаци, али по срцу јунаци, дотрчали су са Грахова и сјекли турске главе по разбојишту. Узалудни су били плач мајки и лелек сестара, нико их није могао зауставити, као што није могао обуздати ни многе друге дјечаке и младиће који су се налазили по херцеговачким избјегличким насеобинама у Црној Гори. За дуги низ наредних година, за њиховог живота и за живота њихових потомака, ова ће битка бити љековити мелем који ће привијати на љуту рану тешког пораза који ће се десити за зеленим столом на Берлинском конгресу. Вучијим Долом ће се тјешити, поносити, о њему пјевати и у убјеђењу живјети да нијесу поражени. Њиме ће пркосити и ради њега тамновати и трунути по многим казаматима такозване цивилизоване и културне Европе. Он ће им бити луча која ће поносно и неутулно свијетлити у мраку даљег народног робовања и крвавог страдања.
Вођене су још многе битке и низане још сјајније побједе све до оне недјеље у коју су, по наређењу књаза Господара, војвода Петар Вукотић и војвода Блажо Петровић, из Билеће повели устаничку војску чије су земље и куће остале изван граница Црне Горе, и предали је на Горичком пољу код Требиња аустро-угарском генералу Стевану Јовановићу. Тог тужног и поражавајућег 6. октобра 1878. године разоружани су батаљони који за три године ратовања ниједну битку нијесу изгубили а јутрос, без опаљеног метка, изгубише рат: Зубачко-крушевачки, Шумски, Завођски, Рудински, Гатачки, Дабарски, Доњо-невесињски, Горњо-невесињски, Поповски, једна половина, док су другу половину углавном сачињавали Хрвати који тога дана нијесу разоружани.
Све је пало и све је пропало. Генерал Јовановић одржао им је говор у коме је, између осталог, рекао: „Сад можете слободно са својим породицама прећи на своја кућишта и влада ће ви дати храну до нове жетве, помоћи вам куће саградити, даће вам сјемена, волове и све што вам треба да можете обрађивати земљу, те у миру и благостању живјети… Уздам се дакле, да ћете благосиљати овај дан; будите дакле весели, а сада ће вам се дати да благујете: хљеба, меса и вина, па пошто се одморите, онда нека свако иде својој породици“.
Стари Спасоје Кешељ, који по својим годинама није ни требао бити војник, али је уз два своја сина учествовао у свим биткама и у свим маршевима, захваљујући добром здрављу које га је одлично служило, након генераловог говора ништа није узимао ни залагао од ђаконија које су по европском обичају, на бијелим чаршавима и са гвозденим прибором за јело, припремили аустро-угарски војници. Као и већина разоружаних устаника, скинуо је капу, прекрстио се над положеним оружјем и, у траву баченим, алај-барјаком, окренуо се и отишао. Зауставио се на Лукавачком кланцу и ту је, на једном овећем камену, данима сједио, гледао и бројао истрошени избјеглички народ који се враћао из Црне Горе.
Враћао се народ. Журио је на своја згаришта да прије зиме наврљуши какву колибицу или да нађе суву пећину у којој ће презимити хладну невесињску зиму. Људи су му називали Бога. Звали га да пође с њима. Нудили га хљебом и последњом прашком дувана. Он је то све одбијао. Сједио је на камену, гледао у даљину према западу, у мислима тешку муку мучио и чекао.
– Изгледа да је преврнуо с памети. Сашаптавали су се бивши ратници и његови саборци који су постали тужни повратници, с великом муком покушавајући да преко Кланца преведу оно мало стоке што им је претекло и оно мало чељади што је остало у животу.
Испред њега је пролазио тужан, оголио и обосио народ. Жене су носиле дјецу, људи су вукли завежљаје у које је спакована сва њихова имовина, а чобани су гонили по пет, шест оваца и по једну до двије кравице. „Шта би од онолике силе народа и још веће силе ајвана који је прије двије године пројавио преко овога истог Кланца“, питао се замишљени Спасоје. „Поједе га војска и позобаше болештине“, одговарао је сам себи. „О, пропасти српска, има ли ти краја!“, гласно би узвикнуо.
– Хајде, Спасоје! Да идемо да куће подижемо! Позва га Којо Гутић који се са осталим Зоводољанима жури да што прије стигне и почне са обновом велике Гутића куће.
– Хајде ти, мој Гутићу! Хајде! Ти си научио живит у кући и у господству. Теби кућа треба. Ја сам се родио у колиби и у њој ћу и умријети. Мени се не жури, вазда је лако колибетину наврљушит. Одговари му Спасоје и као успут приупита и откри тајну свога чекања: – Виђесте ли иђе попа Гаћину?
– Ето га у Брезовијем Долима. Осто је да очита молитву некој жени што се помамила, одговори му неко из колоне.
– Џаба јој је чита. Што јој је није чито прије устанка, када се сав народ био помамио и кренуо у опшу пропаст. Узврати Спасоје, који је читав живот имао другачије мишљење и противан био мишљењу других људи. Ово гласно изговори да га Гутићи чују који никада нијесу били кметови, али су први били да се народ диже на устанак.
У предвечерје јесењег дана, када је већина избјегличког народа минула Кланац и упутила се према, у трње и у шикару зараслим, згариштима на којима су им некада биле куће, уском каменитом стазом, утртом од многобројних стопа народа и ајвана, појави се уморан и блијед поп Ристо Гаћиновић, са малим молитвеником у руци и вуненом торбом о рамену.
– Сврћи, попе, да запалимо! Радосно му довикну Спасоје.
– Нијесам ти за велике сједнице, мој Спасоје. Видиш ти овога јада и овога страдања.
– Видим, попе. Ја овдје сједим данима и чекам чоека да с њим запалим лулу дувана.
– Па зар нико не наиђе за све ове дане? Упита га поп сједајући на омањи камен.
– Наиђе, мој попе. Наиђе све сам ископник и погорјелац. Прођоше Унковићи, настави Спасоје пружајући попу дуванкесу, није их се вратило него петоро, гоне пет оваца и воде багаву кобилу. А, знам, Божија ти вјера, када су отишли у Црну Гору да им је најамник био двадесет и осми. Одјавили су преко иљаду коза и оваца и близу стотину крупнежи.
– Грдно је страдао овај наш народ, тужно рече поп, пунећи лулу дуваном.
– Шта болан страдао?! Није страдао него се ископао! Подвикну Спасоје па настави даље казивање о породицама које су прешле Кланац. Прошли су Гутићи. Ништа! Све сама багажа и биједа. Лажетићи, Ивезићи, Ботићи, Грубачићи, Вуковићи, Радовановићи, Илићи, Лабали, Будалићи и Бог те пито ко више није. Куко би иза свега гласа кад би ми од тога било користи. Прошли су Граховци, отишли су у Ободину. Отишли су у пећину да у њој зиму презиме. Боже мој! Куд се ђеде онолико коџобашино благо?! На што спаде кућа Дукичића?! Звали су ме да идем с њима, да опет као некад с њима живим. Одговорио сам им да сам стар да им поново будем најамник. Коста се насмија па вели: „Не зовемо те да нам будеш најамник, ево ни ми немамо шта чуват, већ те зовемо да с нама презимујеш“. У Луке се Зекова, на Граову, родио син и дали му име Алекса. Мали пикник, има му двије године. Кршно момче. Мајка га је за руку свела низ Кланац. Развесели се, разњежи и обрадова старац једином радосном и веселом догађају који га је разговорио у ове тужне дане.
– Причао ми је Коста Грујић, ађутант војводе Љубибратића, да нигдје није видио плодности у таквом степену као код народа у Херцеговини. Окрену поп причу на веселије и љепше токове. Ето, он је ишао свуда по свијету, а вели да то није гледао. Само је, каже, у Херцеговини видио да у свакој кући има најмање по петоро, шесторо дјеце, и то све здраве и напредне. Код нас нема великих болештина и то нас држи и спашава. У Бога се уздам да ћемо се и даље рађати и множити и да ћемо надокнадити овај изгуб.
– Ако се не будемо рађали и множили онда од нас ништа нема, закључи Спасоје и дубоко повуче дим из поцрњеле и нагорјеле луле. Празну дуванкесу врати у џеп. Ове двије последње луле дувана у њој је носио од Горичког поља са намјером да запали на Кланцу и да тако отјера муку из прси која га је притисла. Ту му је синула мисао да сачека ученог и паметног попа Гаћиновића кога је он изузетно цијенио и поштовао, да с њим подијели дуван и да га нешто приупита.
– Добар ти овај дуван, рече му поп, дубоко вукући димове. Ја сам осто без дувана још прије Бањана. Фала ти кад ме понуди.
– Видиш, попе, какво је вријеме дошло. Ти си вазда имао добра дувана, а ја га никад нијесам имао. Сад га ја имам, а ти га немаш. Кад испушимо ове луле нећемо га имати ни ја ни ти. Сви смо једнаки и сви смо запали у исту биједу. Но, реци ти мени, попе, постави Спасоје питање које га данима мучи, је ли онај швапски генерал Стеван Јовановић Србин?
– По имену и презимену, требао би бити. Мислим да јес, одговори му поп.
– А онај барун Гаврило Родић, гувернер Далмације, те оно није дао избјеглицама из доње Ерцеговине да пређу на аустријску територију, је ли он Србин.
– По имену и презимену и он би требао бити Србин. Мислим да је он Родић из Крајине и да је сигурно Србин у служби Аустоугарске монархије, одговара поп на загонетна Спасојева питања.
– А, Бог ти срећу дао, реци ти мени, попе, је ли бег Љубовић Србин? Овај, што на његовом читлуку живимо и његову земљу обрађујемо.
– По презимену јес, а по имену и није. Зависи како се узме. Они су некада били Срби, а данас су ни Срби ни Турци, него нешто између. Могло би се рећи да је Србин мухамеданске вјере.
– Велиш да би могао бити Србин.
– Велим.
– Добро. Онда ми реци је ли књаз Никола Петровић Србин.
– Побогу Спасоје, какво ти је то питање, изненади се поп, та свак зна да је књаз Србин.
– Ако свак зна да је књаз Србин, онда ми реци јесмо ли ти и ја Срби? Постави му Спасоје још загонетније питање.
– Чудна питања забога? Изненади се поп и боље се загледа у саговорника. Прва му је помисао била да је и он као и многи други, у овоме тешком времену, преврнуо памет. Ове појаве, нарочито код изморених, исцрпљених и тешко ожалошћених жена, пуно се нагледао и начитао им се молитава за ове протекле три године. – Јесмо, Спасоје. Срби смо. Да шта смо друго! Оштро му одсијече.
– А ха! Е сад ти мени реци, кад смо сви Срби што смо се један другом поткопали. Како може Србин да разоружа Србина? Како може Србин да воли туђег господара, који је друге вјере и нације, више од свога господара, брата Србина. Зашто су неким Србима пречи интереси туђих господара и туђих народа од интереса сопственог народа? Како може Србин да изда Србина? Како може Србин да остави своју браћу и своју вјеру и да пређе у другу вјеру и друге људе прихвати за своју браћу? Зашто се поједини Срби улизују другим народима, а на свој народ лају и пљују? Како може Србин да окрене пушку на Србина, да брата убије и да мирно спаве? Како? Зашто Србин који оде у страну земљу и у страни народ заборави свој народ, своје име и свој језик и постане странац? Зашто? Де ми то реци, попе. Зато данима сједим овдје и чекам тебе, паметног и ученог, да ми то одговориш.
Збуњен овим питањима поп, слеже раменима и замишљено одговори:
– Не знам.
– Како не знаш?! Ко онда зна ако ти не знаш?! Љутито му подвикну Спасоје.
– Не знам. Опет одговори поп.
– А зна ли владика, ако ти не знаш? Да идем њега питат. Упоран да сазна одговоре на ова питања наваљује Спасоје.
– Мислим да не зна ни владика. Озбиљан одговори поп.
– Ако не зна владика, зна ли Господ Бог?
– Не знам, Спасоје. Ти си старији па ћеш ти први код њега на истину. Упитај га па нам јави да и ми знамо. Нашали се поп и озбиљно се удуби у ова Спасојева питања на која нико нема одговора. Да је наћи одговор на ова питања можда би се и нашао кључ за сва српска страдања која су стална и којима се крај не назире.
Мрак је падао по невесињској вали из кога су жижиле танке луче које је похарани народ, жељан топлог дома и родног огњишта, палио на зараслим и змијама и лисицама насељеним згариштима.
Силазећи низ Кланац, из тешких мисли оте се попу Гаћиновићу:
– Крв пролисмо, благо потрошисмо.
– А, на крају: ништа не добисмо. Додаде Спасоје, бауљајући за попом и тражећи повољнију ногостопицу на којој ће га мање пробадати оштро камење у босе ноге.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
