Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Заврши се и Јованова буна. Народ се из збјегова врати кућама а бимбаша, пошто прими сигуран и поуздан извјештај да је Невесиње мирно, диже војску са оџачких бара и врати се у Мостар. Врати се и Никола Дукичић из Мостара и донесе тешку и повјерљиву вијест да ће Турци, чим ударе велике студени и западне снијег који ће спријечити народ да бјежи у планине, похапсити све кнезове и народне прваке за које се сумња да буне народ и спремају устанак.
Митар тајно ускочи у Црну Гору и однесе књазу извјештај, а отуда донесе пјесму „Женидба бега Љубовића“ коју је књаз-пјесник спјевао, односно препјевао у осмерцу, ону исту пјесму коју је накада скнадио Николин отац Дукица. Послао је кући Љубовића на хартији написану пјесму, у знак његовог поштовања према овоме дому.
– Е, фала му! Задовољан и изненађен рече Бећир-бег када му Никола предаде замотану хартију.
У дугој јесењој ноћи, у којој је пун мјесец обасјавао валовито Невесињско поље, у Бећировој кули, искупише се сви Љубовићи и посједаше гдје је ко нашао мјеста. Бегови сједоше на ниске троношце, жене на серџаде и пустећије по поду, а дјеца се завукоше по ћошковима или сједоше мајкама у крило. Пред пуном одајом подиже се Салих-бег, примаче хартију лампи која је висила о дувару, с које се просипала жута, титрава, свјетлост и обасјавала знатижељне и радознале главе, поче да чита пјесму коју је, за дневног вида, већ неколико пута проучио и насамо прочитао.
„Ситна књига на жалосни Љубовића двор долеће
Али-бег је чита, гледа па је мајци на скут меће
Види мајко, види мила, бег Лакешић шта ми пише
Да Хајкуна вјереница не зове се мојом више…“
Неке од жена одмах почеше шмрцати и крајем од марама брисати сузе које су им саме навирале на очи.
– Нека док саслушамо! Оштро их прекори Бећир-бег.
Салих, који је важио за писменог и ученог човјека, читао је са вјештином врсног глумца изненада приспјелу пјесму која је казивала о љубави, слави и јунаштву његове куће. Кроз муклу тишину одзвањали су складни и надахњујући стихови.
(…)
“Тешки ијед бега мори, но залуду све је више,
Покрај њега мајка стала па га тјеши и уздише.
Седам брата имао си, мајка збори, сузе лије,
Два су теби останула на вратима од Кандије.
А, два су ти под Беч кости, мој Алиле, оставили
Кад њемачком краљу Турци град су овај отимали.
Маџари ти под Варадин заробише брата Мусу,
А, Мехмеду Далматинци одјекоше главу русу.
Ахмед млади умро нам је, ах, на мојој старој руци,
Рањена га донесоше с Црне Горе браћа Турци.
Бабо оста под Багдадом, а два стрица на Озију,
Кад велики цар креташе да освоји Московију.
Сви су пали за поштење, прекорит их нико неће,
Знају људи да њихова крв се твојим срцем креће.
Онда поглед к небу диже, Лакешића кунијаше,
Што мегдана не заиска Љубовића док бијаше?…
(…)
Мој бег ђе је и ђевери и синови моји врли?
За част Босне живјели су и сви пали и умрли.
А ти рђо, која сада сирочету млађаноме
Зулум радиш, би ли с њима на мегдану јуначкоме?…
(…)
Несрећна ти свадба била! Чујеш беже Лакешићу,
Правда ће ме осветити, пропаст твоју доживјећу“…
Уживљени у догађај који се десио прије више од осамдесет година, сви Љубовићи, без обзира на пол, узраст и године, запловише у прошлост која их огрија топлотом славе и јунаштва. Како је вјешта рука књаза Господара са јунаштва прелазила на вапај љубави и чежње, тако при наглом обрту свим присутним полетјеше сузе низ образе. Промуклог грла које је изгледало да ће се свакога часа затворити, Салих-бег, пуштајући сузе да се саме котрљају, читао је последњим напором снаге.
(…)
„Види Хајка шта ће бити, и њу зима ста’ да хвата,
Па бијеле руке пружа добром коњу око врата.
Нова снага, нова сила надолази у вранчића,
У гриву му заплојеће бурму младог Љубовића.
Ако умрем, ко што хоћу, у Морињу под сметове,
Хајде право мили Вранче на дворове Халилове.
Понеси му бурму ову, коњу цура говорила,
Знаће по њој да сам душом ја његова вазда била…“
У муклој тишини, у којој је одзвањао пригушени Салихов глас, слушаоци прегазише сњегопадне Морине и кроз убитачну мећаву и паклену студен уђоше у топле дворе Љубовића, у моменту када Халил унесе полусмрзлу Хајкуну у свој дом.
(…)
„Ножем колан пресјекао, диже цуру са вранчића,
Алах ми те, рече, врати. Благо дому Љубовића!“
Након прочитаног последњег стиха, у чардаклији завлада мукла тишина у којој се ништа није чуло осим тихог падања суза сјете и јунаштва.
– Е, јес је скнадио, једи га не знали. Одушевљен пјесмом, са очима пуним суза, Ариф-бег прекиде тишину.
– Јес брте Бога ми. Свака му част. Сложи се с њим Бећир-бег. Мило би ми га било виђет у мојој кући ко икога мога.
Остали бегови и беговице оштрим погледом прекорише Бећира, чудећи се његовој жељи која се, по њиховом схватању, не може остварити без нечије пропасти. Њихове или његове? Њихов гњев осјети бег и покаја се због брзоплето и непромишљено изговорене мисли на коју га је навела и понијела емоција коју је у њему изазвала књажева пјесма о јунаштву и поносу његових предака. Да би изгладио ствар и што лакше прешао преко погрешно изговорене ријечи, нареди једном младићу да скине с дувара гусле и да их дода Николи.
– Слаб сам ти је гуслар мој беже, брани се Никола.
– Није тачно да си ти слаб гуслар, не прихвата бег његову одбрану. Од онаког оца, за кога се причало да није било бољег гуслара у девет нахија, не може бити да ни син не зна баш нимало превући гудалом.
Никола је био осредњи гуслар. Лијепо је пјевао, али је слабије „ударао прстима“. Његова браћа, Зеко и Вуле, боље су гуслали од њега, али су они слабо ишли у свијет, па су мање били чувени и познати. Бег је Николу слушао више пута на разним собетима, када је он тешко и невољно узимао гусле, свјестан чињенице да у тој мајсторији не може ни близу стићи свога покојног оца. Људи су га нагонили, а он им није могао изаћи из ајтора. И овога пута, за ајтор бегу, узе старе гусле на којима је гуслао његов отац старом бегу Алији, док је био његов заробљеник.
Мало се понамјести на ниском троношцу, држећи старо и поцрњело дрво, подапето кожом, тијело му се стресе, а мисли устрепташе. Колико ли је ово дрво запамтило времена и промијенило гуслара који су пјевали о разним збивањима и догађајима који су трли и ломили овај народ? Још је живо. Још из њега излази јасан и пркосан звук. Као што је и жив и народ који јасно и пркосно води борбу за свој опстанак.
Превуче неколико пута гудалом да опроба гусле, притеже крчало и груменом тамјана, који му једна од беговица додаде, мало намаза струне. Потече питома арија која сјетом и поносом испуни Љубовића кулу.
Од те вечери, у којој се до дуго у ноћ гуслало и пјевало, приповиједало о старим добрим вактовима у којима се знало ко је млађи, а ко је старији, ко је домаћин, а ко је слуга, ко је власт, а ко је раја, све се промијенило и ништа више није било као што је било некада.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
