Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Пошто се књаз и читава свита умише и напише воде и Арса притјера свога дората да се и он напије. Извади биљежницу и записа:
„После тог одмора кренусмо даље преко грдних лукавачких кланаца, каквих још не видесмо. Ту је сва војска застала, јер не само што је пут сам голи крш, него што је и пролаз кроз кланце врло узак да се не може у ширину путовати, него се све мора сабити и ногу пред ногу лагано све на више ходити. Разуме се да смо сви са својих коња сјашили, па и сам књаз Никола, који пешице иђаше, али све натраг поглеђаше у недоглед расуту војску, како се мучно и споро унапред креће. И када би књажево соколово око опазило да изостају они војници, који о себи на својим плећима носе малене, али врло тешке сандуке, пуне оловних пушчаних зрна, он би навлаш напред пропустио целу своју свиту, па би сам изостао и дочекао те своје праве мученике, које би на глас соколио: Хајте, потеците, соколови моји, још мало преко оне главице на ону банду, – ха, не дајте се“.
Стајао је књаз на кланцу, окренут према западу и гледао у тамну Вележ испод које се налазе са једне стране Мостар и Неретва, а са друге невесињска Касаба који су му остали незаузети и неослобођени. Дивио се Лукавачком пољу преко кога се разлијевала његова војска.
„То је тај Кланац, тврда лиња и размеђе на којој се крв пролијева и о којој се у пјесмама пјева“, помисли књаз Господар, једини владар који је ступио на његове ногостопице, и настави да соколи своје војнике који су кренули да скину међу са Лукавачког кланца.
Арса, који је научио да иде у ширину широком и равном Војводином и коме је овај Кланац био раван вратима пакла, даље записа:
„И да вам је било стати па видети, какву силну моћ имађаху ове обичне речи из уста књажевих. Ови војници, окупани у свом зноју, очевидно добише нову снагу, те дочепаше оне своје тешке товаре и пођоше у напред кличући: Хоћемо господару, у твоје здравље, хоћемо. А пре тога на по сахата у средини ових грдних кланаца, гледао сам једног од ових мученика живих како је спустио доле на камен своје тешко бреме, па дубоко уздахнув гласно викнуо: „Ах, ђе ли си, лијепа смрти, ђе си“?
Пошто се напише воде на Кнежаку, Ђуро поведе своју чету и пожури да стигне књаза преко непокошених ливада и високих трава, преко напуштених њива по којима се таласала прије сеобе посијана озим. Траве и жита добро су носили свој род који нико неће покосити, нити ће га убрати. Између Лисичина, преко Љубица, Околишта и Вељача изађоше на Кланац са кога је већ војска била поодмакла. На Кланцу Дреко Дукичић баци свој сандук са пушчаним зрнима, разгледа спаљен Лукавац и пусто Лукавачко поље преко кога је војска направила широко трло, паде на један камен и залелека колико га грло носи.
– Леле мени! Браћо моја! Куд нас ово води књаз?! Ја даље не идем. Ви идите просто вам било.
– Тако је! Ово је издаја! Сложи се Коста с њим. Нас су Црногорци издали.
– Нијесу нас издали. Зна књаз Господар куда нас води, прекори га брат Ђуро.
– Зна он, али не знамо ми. И ја сам за то да се не иде даље. Умијеша се Вуле Дукичић.
– Шта ћемо ми у Црној Гори ако у њој нема Лукавца, оштро одсијече стари Зеко, који по својим годинама није ни требао ићи у војску, али је пошао са синовима Илијом и Луком и осталим братством, да ожали и освети брата Митра. Наш брат Митар није погинуо бранећи нечија друга села, већ је погинуо бранећи Лукавац у коме се налази наша кућа и наше имање.
– Не можемо ми сами бранити наше село. Морамо сви заједно бранити сва села, покуша Томо да прекине јалову расправу.
– Морамо! Слажем се с тобом, настави даље Зеко, али као што видиш наше село и наше поље остадоше небрањени. Одведе нас књаз некуд према истоку. Куд идемо, зна ли ико од вас?
Сви Лукавчани, Бежђиђани и Зоводољани, који су углавном сачињавали Ђурову чету, слегоше раменима. Нико од њих не зна куд су пошли ни куда их књаз води. Сви су они прошли кроз своја спаљена и пуста села у којима су њиве запарложене, а баре непокошене.
– Наше су породице у Црној Гори, све су предате на књажеву душу. О њима брине Господар и ми морамо за њим ићи и њега слушати. Идемо за Црногорцима па таман сви изгинули! Оштро подвикну Ђуро и нареди покрет.
– Не кукај, стрико. Ево некије страније људи. Ругаће ти се. Покушава Лазар да утјеши Дрека, вукући га за руку са намјером да га подигне и усправи на ноге.
– Коије страније људи? Окле ође страни људи, узочес им било?! Свјестан да нешто није у реду са овом војном, кроз тешки бол пита се Дреко.
– Овај први, то ти је онај књижевник из Новог Сада, из Војводине, а онај други, то ти је онај сликар Кико, што те може нацртати на папиру, само што не проговориш. Насликао је књаза и све војводе. Устани, немој да те наслика како плачеш. Срамота је. Убиједи Лазар Дрека, који се лагано диже са камена, да га не би књажев сликар насликао како плаче. Радије би из његовог ливора примио куршум у чело него једну сузу да наслика његов кист на обичном папиру. Људи не плачу већ јуначки гину, плач је женска работа.
– Шта ће мене сликат, сликали га јади? Ко их наћера да вамо дођу, јади их знали, као што ће их и знати, љути јади који су и нас тешком муком опасали. Ах! Ђе ли си лијепа смрти, ђе си?! Дубоко уздахну Дреко, замећући се тешким сандуком.
Стотина крену. Уљудно и некако стидљиво војници су називали Бога двојици странаца који су још једно вријеме стајали на Кланцу и као туристи разгледали околни пејзаж.
– Доиста, ко се овако грдно мучити мора кроз цео свој живот томе нигда није жао умрети. Једина му је жеља: лепа смрт на јуначком мегдану у што крвавијем боју. За њих је смрт васкрс из ових земаљских мука у небеско царство мира и покоја. Дирнут овим и сличним призорима у којима војници истински, из дна душе, дозивају и прижељкују смрт, замишљен и са дубоким поштовањем према овим људима, рече Арса Пајевић књажевом сликару Ферду Кикерецу, кога су Црногорци звали Кико.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
