Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.

Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.

Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.

Боро Граховац је раније већ објавио серијал текстова на порталу Слободна Херцеговина под називом „Приче из каменог гнијезда“ које се могу пронаћи на овом линку.

***
КОНЗУЛ

Чекајући ред да се и његово братство уврсти у колону од седамдесет хиљада избјеглица које су прешле само у Црну Гору, не рачунајући оне које су прешле на територију Аустоугарске и територију Србије, Никола је разговарао са својим старим знанцем, попом Милом Јововићем из Марковине који је са јајошима обезбјеђивао народне збјегове у Лукавачком пољу. Он је и раније долазио у коџобашину кућу када је са покојним братом Луком четовао по Херцеговини. За вријеме владавине кнеза Данила четобаша Лука био је књажева десна рука у Херцеговини. Често је западао у Лукавачки кланац, одакле би с четом долазио под Греду и коџобаши преносио књажеве жеље и намјере. Никола је цијенио попа Луку који је јуначки погинуо на Грахову, бранећи његову стару постојбину која се послије те битке присајединила Црној Гори. Још му је дражи био Мило који је изузетно лијепо гуслао и још љепше приповиједао.

Разговарали су о свему, а највише о устанку и изгледима за његово успјешно привођење крају. Жалио му се Никола на неуспјех конзулске мировне мисије у којој је љетос активно учествовао и настојао свим силама да мирним путем дође до решења. Главари га нијесу послушали. Одбили су његову молбу да се састану са конзулима Русије, Аустроугарске и Њемачке. Сумњао је да их је књаз тајно наговорио да тако учине. Опет се надао да Господар зна више од њега и да је његова одлука исправна.

Док су њих двојица нешто тајно и скровито разговарали, у велику собу утрчавала су дјеца и знатижељно питала:

– Коџобашо, кад ћемо ми поселит за Црну Гору? Сви одоше само ми остадосмо!

Дјеца, која нијесу знала куд иду ни шта их тамо чека, опијена епом и јунаштвом Црногораца, у Црној Гори видјела су нешто бајковито и тајновито из чега се разлијева сва љепота овога свијета. Свађала су се са дјецом из других породица, поносно им истичући чињеницу коју су од старијих чули, да су само они доселили из Црне Горе. Кисића, Радовановића, Андријашевића, Пашајлића и Лабалова дјеца, поносећи се још више, тврдила су да су и они доселили из Црне Горе. У расправама ко лаже, а ко не лаже, ко је прави Црногорац а ко није, често је долазило до дјечијих туча у којима су најјачи доказивали да су Црногорци. У ствари, од њих нико није доселио из Црне Горе, већ су се сви сељакали по источној и старој Херцеговини, тражећи боље услове живота и бјежећи од разоразних зулумћара, али су ради нама, угледа и слободе за којом су жудили, сви истицали да је њихова колијевка Црна Гора. У жељи да се што прије врате у постојбину, дјеца су прва почела палити превијече, колибе и мање појате.

– Шта то радите?! О љуту се јаду забавили! Вриштале су жене на несташну дјецу која су прерано одрасла и, исувише рано, постала хајдуци.

– Не галамите на ђецу! Оштро би их упозоравао коџобаша. Виђела ђеца шта раде старе и замлаћене главе па и она пречела од њих.

У соби је дуго остао сам. Замолио је госте да га за извјесно вријеме напусте. Црногорци који су вршили своју војничку дужност и којима ова народна сеоба није изгледала страшна, на брзину испише наточене ракијске чаше, изађоше и полијегаше под једну дивљу крушку на врх Послимице. Док су они кроз разне пошалице убијали војничку досаду, коџобаша је мислио тешке и недокучиве мисли, спремајући се на неизвјестан и опасан пут.

Стоји, која је у једном моменту провирила у одају, забринута због његове дуге усамљености, тужно је рекао:

– Моја Стоје, одох ти ја у издајнике.

– Какве издајнике, побогу, Никола?! Зар ти није књаз наредио да идеш Турцима?

– Јесте. Наредио ми је. И ја ћу његову вољу испоштовати, али то нико не зна осим мене, тебе, попа Мила и војводе Пека, сви остали мисле или ће мислити да сам утекао Турцима. Не могу ја ићи кроз народ и гласно викати: „Чуј народе! Мене је књаз наредио да идем у Мостар!“ Ако то икоме превалиш преко језика, знај да ми нема главе на раменима. Па ти види шта ћеш… И тебе су нудили да идеш са мном па ти нијеси шћела. Послије кратке паузе додаде невољно, свјестан својих година у којима више није за туђе куће ни за хајдучког бивака. Сада му је најпотребнија жена уз чију би помоћ лакше преживио старачке дане.

– Ја богами нећу, нити имам куд, тамо ни овамо. Идем с ђецом у Црну Гору, па шта њима Бог да нека да и мени. Кроз сузе које су јој олакшавале тешки лом душе, одговори му вјерна и одана жена.

Обучен у нову, гиздаву робу, као да иде у сватове, или какво друго значајно весеље, појави се на прагу чардаклије и дозва једно од мушке дјеце да му дода главњу.

– Када гори свачија, нека гори и моја, рече коџобаша Никола, из дјечије руке преузе главњу и запали кућу из које се, ускоро, изви црн и загушљив дим. Узјаха коња и оде у Мостар да заврши посао који му је књаз, преко војводе Маша Врбице, повјерио.

На Вујевинама, на Николиној греди, заустави коња, окрену га према истоку, погледа према Кланцу уз који се, кроз густи дим, који је од опште паљевине кућа и других шљемена, притиснуо Лукавачко поље, назирала колона народа и ајвана, прекрсти се и заплака. Сви његови одоше у Црну Гору а он оде Турцима у Мостар. Мора се. Таква га је дужност запала. Обећао му је књаз да ће бити његов први конзул у Мостару. „Како неко може бити конзул у својој земљи?“ Постави себи питање. “Да!“ Узвикну гласно. „Књаз и не мисли узимати Мостар. То је то!“ Пресијече му бол лијеву страну груди од кога, нехотице, окрену коња према западу и кроз пусто Невесињско поље, покривено црним згариштима, са којих се још понегдје дизао злокобни дим, одјаха преко Грепка.

Прочитајте још:

Погледајте сличне вести:

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.