• Док се национална историја и даље пакује у фусноте, медијски и институционални простор Србије преплављен је некритичком рециклажом брозовштине. Четрдесет шест година након смрти „највећег сина“, његови идеолошки наследници не нуде будућност, већ вештачки одржавају мит који за циљ има само једно: колективни заборав.

Стадион ЈНА 25. мај 1962. године

Кројачи мита и телевизијска стварност

У предвечерје још једне годишњице смрти Јосипа Броза, јавни сервис и штампани медији по старом, добро увежбаном сценарију, активирају механизме за евоцирање успомена. Тако нас „ТВ Ревија“ и РТС упознају са личним кројачима и гардероберима, нудећи нам тривијалност уместо историјске одговорности. Серија „Тито између Истока и Запада“ само је последњи у низу пројеката који култ личности превлаче преко реалних историјских чињеница.

За наследнике комунистичке власти, вештачки створен мит о Титу остао је једини легитимитет. У том наративу нема места за српску средњовековну прошлост, вековне борбе за слободу, а понајмање за суочавање са усташким србоцидом. Њихов поглед је управљен искључиво ка „светлој прошлости“, за коју се химерично надају да ће се вратити кроз бескрајне репризе партизанских вестерна.

Естетика заборава

Телевизијски екрани су преплављени филмовима снимљеним у СФРЈ, који се емитују без икакве критичке дистанце према тадашњој пропаганди. Тако, на пример, у култном „Валтеру“, Сарајево изгледа као поприште борбе партизана и Немаца, док се усташе – који су тим градом у оквиру НДХ управљали – потпуно изостављају. Ова селективна слепоћа није случајна; она је део система успостављеног у самоуправном социјализму: пустити „нешто мало“ истине да се Власи не досете, а затим то преплавити масовном културом којом доминира идеолошки кич.

Још пре Другог светског рата, Милош Црњански је оптуживао левичаре да земљу претварају у колонију стране књиге. Тај процес је само метаморфозирао: совјетску литературу заменила је превласт западног стрипа, серија и филмова, стварајући дух који до данас влада нашим институцијама културе.

Музеји као тврђаве старог поретка

Ни институције попут Југословенске кинотеке или Војног музеја нису имуне на ову инерцију. Док се у Кинотеци државна брига за филм у социјализму велича без помињања њене пропагандне сврхе, Војни музеј на Калемегдану и даље нуди поставку која је суштински продужетак Музеја ЈНА.

Документи о деловању Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) уведени су стидљиво, често кроз призму страних мисија, док су стварне борбе против окупатора 1943. и 1944. године остале у сенци партизанске епопеје. Оно што забрињава је свесно прећуткивање предратних припрема за одбрану земље – активности аеро-клуба „Наша крила“ или Савеза Сокола остају на маргини. Нема помена о нападима Заштите ХСС на соколске домове, нити о устанцима који су избили пре позива Комунистичке партије, попут Ђурђевданског устанка код Санског Моста или Шестојунског устанка у источној Херцеговини 1941. године.

Понављање историје

На крају музејског пута кроз Други светски рат, посетиоца и даље дочекује монументална слика слета у част Тита. То је симболичка тачка која затвара круг: српски народ се и даље држи под утицајем анахроне пропаганде.

Историја је заиста учитељица живота, али ми се, судећи по медијској и музејској слици Србије 2026. године, и даље трудимо да преспавамо њене најважније лекције. Док год нам кројачи гардеробе буду важнији од кројача наше судбине, бићемо осуђени на понављање грешака које смо већ једном прескупо платили.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије