• На мјесту гдје плаховита Дрина престаје бити граница и постаје кичма која веже исти народ са двије обале, у срцу Лознице, синоћ 7. маја 2026. године су оживјеле слике јунаштва које већ вијек и по грију српско национално биће.

У свечаној атмосфери Музеја Јадра отворена је документарна изложба „Од Невесињске пушке до Солунског фронта“, догађај који је за тренутак избрисао вјекове и подсјетио нас да херцеговачки крш и јадарска равница дишу истим слободарским плућима.

Вече је почело онако како и приличи епској причи – звуком гусала. Милутин Ђуричић је одломцима из пјесме „Невесињска буна“ призвао дух устаничких планина, док је близина Дрине само појачавала осјећај заједништва два завичаја. Лозница, град знаменитих и умних људи, још једном се показала као достојан домаћин херцеговачком јунаку, потврђујући да српство са двије стране ријеке куца једним срцем.

У име градске управе, присутне је поздравио Марко Јовановић, члан Градског вијећа, нагласивши важност упознавања јавности са подвизима Пера Тунгуза.

„Тај човјек је био један од иницијатора и вођа Невесињске пушке у Херцеговини, устанка који је био увод у велике историјске догађаје, почев од српско-турских ратова до Берлинског конгреса, гдје је наша држава добила независност. Пера Тунгуз и његово јунаштво нису у довољној мјери познати широј јавности, али оваквом изложбом заједнички покушавамо то да приближимо млађим генерацијама“, истакао је Јовановић.

Кроз историјске чињенице и биографску голготу Пера Тунгуза присутне је провео Ненад Урић, историчар при Историјском институту у Београду. Он је подсјетио да је овај „херцеговачки гром“, рођен 1840. године у селу Сливља код Невесиња, остао упамћен као човјек који је својом хајдучком четом 5. јула 1875. године на Ћетној пољани запалио варницу која ће довести до слободе.

„Био је и један од вођа Улошког устанка против аустроугарске окупационе власти (1882), а у дубокој старости, као добровољац Првог свјетског рата, прошао је сва стратишта – од одбране Београда, Албанске голготе до пробоја Солунског фронта. Умро је 1919. у Трстенику, а његови посмртни остаци су шездесетих година прошлог вијека пренесени на брдо Јакомир, на висоравни Морине, код Улога у Републици Српској, гдје му је син, професор Данило Тунгуз Перовић подигао споменик“, испричао је Урић, напомињући да се Перови директни потомци данас по њему презивају Тунгуз Перовић.

На крају, ријеч је припала оној која је ову причу и донијела на обале Дрине – ауторки изложбе и праунуци славног харамбаше, Наташи Глигорић. Као секретар Невесињаца у Београду, она је успјела да споји личну породичну историју са националним завјетом.

„Драго ми је што је изложба баш у овом крају знаменитих, умних људи и истакнутих родољуба. Ово није омаж само мом прадједу, прича о давно минулом, заборављеном и великом животу јунака и патриоте, већ прича о народу који не пристаје да робује у ланцима, о духу времена гдје су слобода, част и достојанство биле највише вриједности. Овај дио историје је мало заборављен и потиснут, мало је на маргини изучавања у основним и средњим школама, али ту смо да се на овај начин подсјетимо на та славна времена и догађаје“, поручила је Глигорићева.

Изложба, која је настала под покровитељством Представништва Републике Српске у Србији и у организацији Удружења грађана „Културе без граница“, остаје отворена у Лозници до 19. маја. То је прилика за све којима је Дрина у срцу да виде лик човјека који је из Невесиња, преко Албаније и Солуна, стигао у вјечност, свједочећи да су границе међу Србима само привремене, а слободарски дух вјечан.

Извор: Лозничке Новости
Фотографије преузете са ФБ странице: Lotel Media Group