Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Дуго ће у народу остати прича и дивљење о томе којом је брзином Живко Гутић Јованов на хевту дана пред Петровдан пројурио на коњу кроз Удбину и умакао пољем преко лукавачких непокошених бара. Грабио је према Стевановића Торинама и носио глас Илији и Кику да је хајдук Перо Тунгуз у Бишини напао на караван крамара Каминића, убио пет Турака и заробио тридесет натоварених и пет јахаћих коња.
Никола Дукичић, с прозора чардаклије, преко Околишта угледао је коњаника и нимало му није било драго што то види. Одмах је послао Илију Зекова да извиди о чему се ради. За кратко вријеме Илија му донесе поруку у којој му поручује Кико да одмах крене у Биоград у коме су се окупили сви невесињски главари. Искусном старцу одмах би јасно да је устанак почео.
Сједио је сам у чардаклији и пушио. Није имао више снаге да убјеђује ни Турке ни главаре да се ману ћоравa посла. Домаћинлук великом задругом која је бројала преко тридесет чланова и имала преко хиљаду оваца и преко стотину коња и говеда, препустио је најмлађем брату Тому, са чиме су се сложола и његова браћа Вуле, Дреко и Зеко.
– Он је млађи и паметнији. На млађијем свијет остаје. Па нека млади владају. Говорио је притиснут годинама и сломљен надолазећим догађајима.
Чекајући одговор са Цетиња и инструкције књаза Николе за даље поступање, још се неколико дана врзмао око куће. Тражио је Митра да још једном тајно крене и упозна књаза са ситуацијом али је овај већ био окупио чету и са њом отишао пут Касабе. Три дана пред Петровдан врати се Митар кога су главари послали да поново затвори Лукавачки кланац, и донесе му вијест да је дошло до прве велике борбе између устаника и Турака на брду Градац код Крекова.
– Ко опали прву пушку? Знатижељно упита коџобаша.
– Опали је Анто Гутић, одговори Митар, усхићен и поносан што је већ једном почело нешто велико и дуго сањано и чекано.
– Ако. Аферим му било. То Гутићима и приличи. Они су од вајкада били намно и угледно слободарско племе, додаде Никола, заинтересован за даљи ток догађаја.
– Када су Срби заузели Клечко брдо Анто је под Салијагом Фортом познао свога Зекана кога му је лани Форта отео. Поче Митар објашњавати детаље једног догађаја који ће уздрмати Европу и, након четири стотине година, помести моћну турску царевину са простора Босне и Херцеговине. Анто искочи из шанца и завика: „Море! Форта, сјаши са Зекана! То је мој коњ! Врати ми коња кога си ми на сили отео!“ С коња му Форта одговори: „Нећеш, Гутићу, никад добит коња! Ја га јашем на твоју срамоту!“ Како то рече, тако Анто опали џефердара. Форта паде с коња. У исти мах, Ахмет Дедовић истури пушку пут Анта. Зрно му погоди вишек ћесу која му је висила о бедри. Запали се ћеса и вас му барут изгорје, онако висећи о пасу. Фортин јаећак, како га Анто вабну, познаде његов глас и потрча према Србима. У то друге пушке запуцаше, коњ се смете између двије војске, окрену се и поново утече Турцима.
– Штета, завртје Никола главом.
– Како није штета, настави Митар казивање. Жао га је Анту, што му поново утече у Турке, да га не може прежалити. Волио би да је главу изгубио. Куне Ахмета што га у главу не погоди умјесто у ћесу.
– Биће коња ако буде глава. Би ли још какве штете? Знатижељно упита старац који из искуства зна да сви велики догађаји почињу малим и наоко небитним стварима.
– Од Турака погибе муктар Југо из Пустољана и изгледа да им је један заптија рањен. Од нашије Срба само је рањен Анто кога је опрљио барут по лијевој бедри. Рану су му намазали растопљеним воском и ено га добар, с четом на Војинама. Можда би било и веће погибије да нам у посљедњи час не прискочише Јован Зиројевић и Бошко Гузина са Колешчанима, Сливљанима и осталим Површанима, те потукосмо Турке и вратисмо их назад према Пустољанима.
Старац се подиже са столице, прошета по великој соби, рукама се ослони на дебеле зидове прозора и загледа се низ Подоља према Кланцу. На Околиштима, око Стубленог врела и Стублених потока угледа велику устаничку војску која мрси и гази непокошену траву, окрену се Митру па га замишљено упита:
– И, велиш да с Турцима више мира нема?
– Нема! Самоувјерено му одговори Митар. Дошло је вријеме да се освети Косово. Када га претходне генерације нијесу осветиле, мојој генерацији је припала част и обавеза да то учини.
– То ти, као мени и мом пасу приговараш што то ми нијесмо учинили? Кисело се насмија коџобаша, не скидајући поглед са Лукавачког кланца.
– Па, вала стрико, ако хоћеш и приговарам. Могли сте то ви и прије учинит, да тај терет не остављате нама.
– Да. Окрену се Никола према синовцу. Да смо могли то би и учинили. Свака генерација Срба мисли да је она претходна могла учинити једно такаво јуначко и витешко прегалаштво. Читав живот ми је прошао у томе науму и у томе прегалаштву. За Брњачке године, када нас је Смаил-ага позвао на оружје, за крст часни, изгинули смо ко зечеви. Клели смо ђедове и прађедове и све до деветог кољена што они нијесу завршили ту задаћу, него су је нама оставили. Као што су и они клели своје претке који су гинули за свето Косово и у тој борби, као и ми, били су жестоко преварени. Бојим се да и ви у овој борби не будете исто тако преварени.
-Не! Стрико, ми у овој борби нећемо бити преварени. Времена су се промијенила. Нас предводи гласовити српски витез, књаз Петровић. Његовог јунаштва на далеко нема. Пун снаге, енергије и јуначке устрепталости, одговори му Митар.
– Знам. Али исто знам да је и прије било јунака и витезова који су ударали да освете Косово и да васколиком српству донесу слободу, али нијесу успјели. Дај Боже како ће најбоље бит. Закључи старац и Митру, који се журио да распореди војску на Кланцу, при поласку упути још један очински савјет.
– Чувајте се сиротињске сузе. Почео је рат у коме ће хришћанска и муслиманска сиротиња љуто плакати и пиштати, као и у сваком рату што плаче и пишти. Клеће и у камен затуцати онога ко је почео рат, и онога ко га води, и онога који може да га заврши, а неће. Не дозволите да, као војници или команданти, ниједним својим поступком, у знању или у незнању, присједнете на сиротињску муку. Чувајте сиротињу па ће и вас Бог чувати.
– Хвала ти, стрико. Захвали се Митар на савјету и оде.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
