Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Врело јулско сунце пржило је мостарску котлину. Висока температура разриједила је тежак и загушљив ваздух који се на махове хватао и удисао у, ионако загушљивој, мостарској чаршији, препуној избјеглица и разне стоке коју су избјегли муслимани сјавили од Невесиња и околних брда, бјежећи пред црногорском војском која је са књазом наступала од Гацка. По наређењу Селим-паше град је претворен у тврђаву. По свим околним брдима ископани су шанчеви који су добро утврђени и запосједнути наоружаним народом, градском сиротињом и сваком другом фукаром која је могла да носи оружје. Хришћанима, због бојазни да не пребјегну књазу, оружје није давано и строго су чувани да не дођу до њега. Они су копали ровове, доносили воду, вукли џебану и таин на линије одбране, при чему су редовно били тучени и на разне друге начине злостављани. Тројица паша, Мукрат, Осман и Селим дигли су војску и отишли у сусрет књазу. Гласови долазе да се Невесиње утврдило и да се око њега воде крваве борбе. Мостарска чаршија живи у страху, очекујући Црногорце сваког тренутка. Сви су уплашени. Само лукавачки коџобаша Никола Дукичић, иако тешко болестан, миран и на први поглед безбрижан, лежи у хладу старе мурве, у авлији свога домаћина, у Бјелушинама. Једини он зна да књаз неће ударити на Мостар. Тајну му нико није рекао, али је сам до ње дошао, на основу многобројних порука које су међусобно, преко повјерљивих људи, размијенили од прошле јесени, када је сишао у Мостар, до данас. Ти исти људи, који су под маскама трговаца, просјака, калуђера, избјеглица, пророка и разних луталица, одлазили и долазили, поред повјерљиве поште коју му је слао војвода Врбица, доносили су му вијести о здрављу и стању његове породице која се поново настанила у селу Граховац, на старом имању, код старих братственика и рођака који су остали у Грахову и који се нијесу селили.
Уходе су му причале да је грдни помор захватио избјегли и страдални херцеговачки народ. Умире свијет, нарочито ђутуруми и дјеца. Глад влада по збјеговима, засве у Крњој Јели. Војска, која других магацина нема, покла и поједе крупну и ситну стоку. На слабој испаши, музни ајван је засушио, па нигдје нема да се нађе кап млијека за болесног и немоћног. Дошао је руски Црвени крст који дијели неку цркавицу коју шаље руски цар, али је то мало и недовољно.
„Џаба су сва богатства силне Русије ако стару иксану и немоћну ђетету нема кап млијека и груда вареног сира“. Брине Никола своје бриге и, тешко дишући, помало се залијева водом из ђугума. Слабог је здравља које га нагло издаје од прошле године. Стеже га у прсима и чини му се да ће му пући и да ће му из њих срце искочити. Боле га ноге и не може да иде уза страну. Убијају га ова несносна врућина и овај ријетки, врели ваздух на које није навикао.
Изненада зашкрипаше велика и мало изерена авлијска врата на којима се изненада појави Бећир-бег Љубовић.
– Мерхаба! Рече уморан и добро ознојен бег.
– Бог ти помого, беже! Одговори му Никола не помичући се с мјеста, те мало изненађен и зачуђен његовим доласком, приупита: Оклен тебе имадосмо по овој јари и кијамету?
– Чуо сам да си болестан, па дошо да те видим.
– Фала ти, мој беже.
-Фала драгом Алаху! Узврати му бег и сједе на једну пустећију која се ту затекла. Мало се загледа у коџобашино лице, као да хоће да провјери колико му је још живота остало, извади дуванску кесу и поче набијати лулу. Да те нудим дуваном… Знам да си оставио и да више не пушиш.
– Фала ти, мој беже. Ја сам се кануо дувана и с мојим дувањењем је готово. Одговори му некако жаловито Никола. Лијепо је сјес и запалити с људима. Пребацит коју људску ријеч. Али не може се више. Готово је.
– Није, коџобашо. Није још готово. Још ћеш ти јахат ата низ Невесињско поље. Тјеши га бег и као да се постиђе што му никакву другу понуду није донио, настави, да те чим другим понудим немам. И с дуваном сам слаб. Све се даде за војску. Ударила неимаштина и сиротиња у читав народ па и у бегове.
– Ја! Мајку му јееебем! Прекиде га Никола гласном псовком. Шта вријеме донесе? Да силни и чувени бег Љубовић нема шаку дувана да запали?
– Донесе, мој Никола! Сложи се с њим бег, док је погнуте главе ударао чакмаком у тврду кременицу. Припали лулу, повуче неколика јака и дубока дима, па настави; донесе вријеме и да ми књаз Никола дође у кућу.
Изненађен овом изјавом, коџобаша се нагло окрену и као да му неко нову снагу даде, исједе се на серџади и, по турски, подави ноге, знатижељан, претвори се сав у уво.
– Кад је долазио, Богом те кумим!? Упита, срећан што може да чује најновије вијести о кретању црногорске војске.
– Долазио је неки дан, али ја нијесам био код куће. Могу ти рећи да ми је жао и криво што нијесам био.
– Кад ти је посло пјесму коју сам ти ја донио и, ако се сјећаш, ради које смо се сви расплакали, он ти је поручио да га чекаш. Гарантовао ти је твоје право; на вјеру и на имовину. Што га нијеси сачекао? Прекори Никола старог и уморног бега који је под притиском турске пропаганде и пријетњом Дервиш-паше и других паша напустио Оџак и са многобројном фамилијом утекао у невесињску Касабу, а одатле са нејачи добјежао у Мостар.
– А! Што га нијесам сачекао? Једни су били да га, као домаћини, чекамо, а други су били да га, као каурина и зликовца, пушкама и топовима дочекам. Ни на један ни на други начин није лако дочекати црногорског књаза. У општем незнању и јаловој расправи, одлучисмо да га никако не чекамо.
– Па ко га је још тамо дочекао? Озбиљно упита Никола, у благи осмијех подиже бркове, погледа бега оним његовим познатим, подругљивим погледом, у коме су му очи напола затворене и у једну страну капци накривљени, па додаде: Ко би на силном, намном и непобједивом Оџаку Љубовића, када, први пут од постанка, његов праг прекрочи један владар и државник у лику књаза Николе, владара Црне Горе?
– По твојој спрдњи и кењчилуку видим да нијеси болестан. Дај, Бога ти, немој ми присједати на муку. На Оџаке Љубовића вазда су долазили државници и угледници и вазда смо их знали дочекати.
– Јесте. До овога пута. Поново га прекиде Никола у некој срећи и задовољству, што је чуо да је Господар дошао и одсјео у двору његовог аге.
– Да знаш да је нама, свим Љубовићима, жао и криво што га нијесмо сачекали и људски дочекали, као што и приличи нашој кући, отвори му душу бег. Није наше да се лижемо и вуцарамо са овим азијатским тевабијама за које не знамо ни ко су, ни шта су. Нити им знамо имена, ни њиховог језика. Ми смо Срби мухамеданске вјере. Прешли смо на ислам под морањем, са намјером да се вратимо у православље када се времена поправе и када за то дође вакат. Можда је тај вакат и дошао, али нам се тешко одрећи вјере у којој смо рођени и у којој смо вијек провели.
– Обећао вам је књаз да вам у вјеру неће дират, исправи га Никола.
– Ма јес обећао. Али ко ће вјеровати књазу са чијим смо се сународницима читаве вијекове клали и инатили. Надгорњавали се и јуначили. Светили се и све то уз гусле опјевавали. Куд би онда наша слава и јунаштво. Све би потонуло и у срамоту пропало.
– Тако је. Сложи се коџобаша кога поново нешто у прсима прободе.
Још су добар душак разговарали. Бећир му исприча како је само један слуга био на Оџаку и дочекао књажеву свиту која је прво ушла у његову кућу. „Да учинимо прво посјету Бећир-бегу“, – рекао је књаз.
О тој посјети читали су у новосадској Застави. Тако, с времена на вријеме, Мостару буду ближи Нови Сад и Нови Зеланд, који су удаљени стотине и хиљаде километара, наго Невесиње које је на удаљености од тридесетак километара. Из далеких градова и удаљених земаља прије стижу вијести него из Невесиња. У извјештају Заставиног дописника са лица мјеста, Арсе Пајевића, између осталог су прочитали: „Наша војска прође покрај двора, а књаз са перјаницима и осталом својом пратњом улеже у тако рећи пусте бегове дворе, у којима беше смо један старац хришћанин, бегови пси и много ситне живине. Иначе беше у кући доста вина и ракије, меда и другог јестива, али све ово ни капи, ни мрве нико није бегу однео. По големим авлијама леже разбацане многе економске справе, међу којима први пут у Херцеговини видех неколико кола са четири точка за вожење усева. По свему се види, да су бегови радили економију сами у великом, као и пчеларство и сточарство, јер беше пуна једна башта кошница, у одајама меда и пуно судова за сливање млека и сира, а у једном закутку угледах старе гусле, што се показује, да су Љубовићи задржали по нешто од првог обичаја српског, и ако се потурчише.
Кад смо тако разгледали дворе чувених и богатих бегова Љубовића, који поврзу своју воде од прастаре властелинске породице српске из косовског доба, књаз нареди својим перјаницоима, да у дебелом хладу под столетним гранатим грмом поседе и причувају ове дворе, докле војска не оде из ових крајева. У повратку свратисмо још у врло лепу малу градину одмах за двором, у којој беше пуно дивно расцветалих ружа и много кошница меда. Убрав за спомена ради сваки по једну ружу, излегосмо из дворова Љубовића, пред којима нас неколицина застадосмо да воде пијемо и да коње напојимо на лепој великој беговој цистерни, која стајаше пред самим двором“.
– Тебе посјети књаз, па иако нијеси био код куће. И мени би било мило да и у моју кућу сврати, одавно ми је обећао. А Бог зна оће ли то икад бити? Рече тужан и сјетан Никола, намјештајући се на серџади, тражећи најповољнији положај у коме га најмање боли и у коме би могао ухватити најбољу хладовину.
– Посјетиће и тебе. Зашто не би? Покуша Бећир да га утјеши и да му лијепом надом умањи болове који су га изненада напали.
– Можда оће, али ја то нећу дочекати. Умријећу мој беже, овдје у туђој кући и у туђој земљи. Сахраниће ме у туђе гробље па ми нико за гроб неће знати.
– Нећеш ти, коџобашо, још умријет. Још си ти јак. Још би волу реп ишчупо. Покуша бег да се
нашали и утјеши умирућег пријатеља.
– Оћу. Оћу, беже. Знаш ли ти како је у последњој опоруци рекао Свети Петар Цетињски својим Црногорцима.
Бег слеже раменима и даде знак коџобаши да настави причу. Увијек је волио да слуша Николине занимљиве и загонетне приче које је однекуд извлачио.
– Рекао им је, отприлике овако… Коџобаша дубоко удахну топли ваздух, од кога му, како се њему чини, све бива лошије, па настави: Да сам и за кога радио као што сам радио за моје Црногорце мој би прах уживао част и чес док је свијета и вијека. Пошто знам да ће моји Црногорци раскопати мој гроб, захтијевам да ме сахраните у туђој земљи, код манастира Савина. Тако и ја мислим, да сам и за кога радио као што сам радио за мој народ, мој би прах уживао част и чес за дуго година. Онако ћу бити сахрањен у туђој земљи у којој ми се за гроб неће знати.
– Неће тако бити коџобашо, поново га тјеши Бећир-бег.
– Да ми је само изаћи у Невесиње, па се надисти свјежег и хладног ваздуха, чини ми се да би ми одма мука спала, додаде Никола борећи се са мостарском врућином.
– Е, и мени се исто тако чини, мој добри Никола. Да ми се вратити у Невесиње све би ме бриге и муке прошле. Сложи се с њим Бећир и пружи му руку, да се поздраве.
Никола му прихвати руку, свом прикупљеном снагом, чврсто је стегну, погледа га право у очи својим полуотвореним и сузним очима и рече:
– Нека ти је алал и просто и овога и онога свијета.
– Какав халал? Рано је још да праштамо и да се поздрављамо за онога свијета. Држећи му чврсто стегнуту руку, погледа га бег и сузе му навријеше на очи.
– Није. Није, мој беже. Знаш ли ти ону причу о калемару?
– Знам. Причао ми је рахметли бабо.
– Можда је то та линија из приче која ће бити повучена кроз уклету шуму и која ће раздвојити крушке и јабуке, односно мене и тебе. Мени се чини да мудрац са истока долази и првог мене својим штапом прикучује.
Пусти му бег руку, нагло се окрену и брзим корацима, погнутог тијела, као да иде са џеназе, истрча из авлије. За њим зашкрипаше тешка врата иза којих остаде сам коџобаша са својом тешком муком и својим тешким мислима. Последња му је жеља била да види књаза и да га упита је ли он тај мудри владар са истока који ће раздвојити крушке и јабуке, да једном одвојене живе у свом миру и благостању.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: Слободна Херцеговина » КРВ ПРОЛИСМО, БЛАГО ПОТРОШИСМО… (13) – Конзул