Прошле године на Велику Госпојину навршило се 150 година од сабора у невесињском Биограду на коме је донесена одлука о дизању устанка у Херцеговини.
О значају Невесињске пушке своју ријеч рећи ће историчари, док писци и пјесници имају слободу да на свој начин обраде ову тему.
Портал Слободна Херцеговина има велику част да поводом овог значајног јубилеја објави серијал текстова из пера нашег гласовитог писца Бора Граховца.
Ријеч је о одломцима из ауторовог романа „Лукавачки кланац“ који су преточени у шеснаест кратких прича. Граховцу је за роман „Лукавачки кланац“ 2014. године додијељена „Златна сова“, једна од најзначајнијих књижевних награда која се додјељује у Републици Српској.
Одредили су Кика Стевановића да по планинама обилази збјегове и надгледа страже које чувају нејач и бране је од изненадног упада Турака. Митру су наредили да добро чува Лукавачки кланац, а Ђуру да затвори дувански пут преко Вучије Баре, да их не би изненадили гатачки и корићки Турци. Трусињани и Бежђиђани држали су Дабарске греде, а Биограђани Снијежницу и Буквицу. Грабовичани, Слаћани и Шипачњани прихватали су народ, чували збјегове и одржавали везу са хајдуцима Пера Тунгуза и Стојана Ковачевића који су држали Морине и пут према Гацку.
У стрепњи и чекању дочекаше повратак треће депутације која се брже врати него што су јој се надали.
– Погибосмо без пушке и без ножа. Наружи нас књаз да нам образ не ваља ни пет пара, тужан и незадовољан донесе им глас Тривко, трећи дан по одласку.
Знојав и уморан, побијелио од прашине и у образу поцрнио од несанице, настави казивати Томо, смркнутим и у гомилу скупљеним главарима.
– Кад му рекосмо за устанак, он плану ко муња жива. Ја сам мислио да ће нас на мјесту мушкетат. Скочи на ноге и оштро вели: „Ви сте то учињели преко моје воље и знања. Ја ви нијесам река да се буните и кољете с Турцима у ово доба. Но се врћите овога часа и мирите с Турцима како знате, те врните робље кућама, да не испогиба и од Турака и од зиме. Ви који не смијете остат у Турке, бјежите овамо“!
– А шта ви? Упита Кико.
– Шта ми?! Ништа ми! Јадну капу у жалосну руку па потеци назад. Ето шта ми! Љутито му одговори Тривко.
– Толико је био љут да му ја ништа више нијесам смио рећ, додаде Томо. Само при поласку пође за нама, чврсто ме стисну за мишицу и тихо ми шапну на уво: „Не слушате старог Николу. Слушајте коџобашу и мимо његову ријеч не идите“. Шта му то значи ја не знам.
Главари се згледаше и сваки на свој начин протумачи књажево шапутање. Наступи општа тишина. Путници легоше да се одморе, а главаре ухвати страх од поподневне, јесење тишине у којој не трепери ни осушен лист на старом ораху, испод кога су сједили у Враникућама.
– Ено коњаника низ Војине! Заграјаше дјеца која су се на Подворници играла дрвеним штаповима који су им били „јатагани“ и „клала“ неко кудраво пашче које им је глумило Турчина.
Фотографија преузета са www.commons.wikimedia.org
Главари поскакаше и истрчаше под велику Гутића кућу да боље осмотре и препознају незнаног госта кога су страже, без њиховог знања, пропустиле. За кратко вријеме, међу њих стиже Ариф-бег Љубовић и донесе им поруку од бимбаше кога су паше поново послале у Невесиње. Ариф им исприча да је овога пута дошао са двије чете аскера и неколике чете башибозука и да као таоца води братачког кнеза Трифка Радовића
– Бимбаша ви поручује, мало се накашља бег па настави: Ако дођете на састанак у Оџак, он ће вам саопштити одговор мутесарифа да је раји и главарима слободан повратак кућама, а жалбе раније извиђеће доцније. Ако ли не дођете он ће ударити с војском и све мушко под сабљу ставити, женско поробити, стоку заплијенити, а куће попалити.
– Тако вели? Као да му није јасно, приупита кнез Михајло.
– Тако. Потврди му Ариф.
– Добро. Реци ти бимбаши да ће сјутра доћи наши представници у Оџак. Данас не можемо. Примиче се ноћ, а по ноћи није сигурно никоме путовати. Закључи Михајло и нареди да се бегу скува кахва. Бег се захвали на понуђеној части, оде назад и однесе одговор главара.
– Богами су дошла тешка и озбиљна времена, док бег носи поруке и изиграва курира, гледајући за бегом који је раизграо ата низ Подворнице, замишљен прозбори Продан Рупар.
– Ни мање ни више него бег. Озбиљан потврди Симун, тражећи најподесније мјесто под орахом.
– Људи, ми смо с Турском у рату који у ово доба не одговара ни нама ни њој. Зато они шаљу бега, који и није пасјакаст као остали бегови, да нас одобровољи да пристанемо на њихове захтјеве, објасни им кнез Михајло. Но, дану да се договоримо који ће од нас ићи на преговоре. И наши преговарачи морају бити равни бегу.
Надолазећа ноћ опет је била бурна и магловита. Главари су срицали нову жалбу на турске зулуме којом су побијали нову жалбу невесињских Турака, за коју им је Ариф-бег казао. За преговараче са бимбашом одредише лукавачког коџобашу Илију Стевановића, Илију Таминџију са Бежђиђа и Тома Граховца из Лукавца. Томо се успротиви овоме приједлогу, правдајући се умором од дугог путовања од кога се још није одморио.
– Можда ћеш сазнати шта је Никола урадио у Мостару. Нико боље од вас Дукичића не зна преговарати, храбрио га је Симун Зечевић који због одласка на Цетиње са Јованом није смио ићи међу Турке.
– Ја знам, а ти не знаш, је ли? Ти не смијеш, а ја смијем? Ти си ишао на Цетиње, а ја нијесам? Па ја сам сад дошо са Цетиња. Чудна је та твоја трговачка логика, Зечевићу. Ако вам је циљ да неко од Граховаца иде, онда нека иде Шћепан, свакако ту беспослен лежи, одбруси му Томо.
– Ама, он је из Биограда. Нијесу они вјешти као ви Лукавчани, додаде кнез Михајло.
– Исто смо ми братство, иако они славе Свету Тројицу а ми Светог Ђурђа. Некада смо у Грахову били једна кућа, одговори му Томо и би му криво на њихове претке који су их у прошлости населили у ове крајеве. Неки дан је наишао кроз стару постојбину, преко Грахова и села Граховца, које је од 1858. године, послије велике и чувене Граховске битке, припало Црној Гори. Да нијесу одселили, да су још издржали педесет година, данас би били Црногорци и не би о овоме јаду радили. Шта је боље? А шта горе? Човјек не зна и никада неће знати.
– Добро. Па нека иде Шћепан, сложи се Илија Стевановић. Ни њему није мане. Нико од нас тројице досад није ишао у Црну Гору па неће ни бити сумње код Турака.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
