• Добровољац у Великом рату из Брђана код Коњица  Јово Зеленовић ни у најсмелијим сновима није могао да наслути да ће  испред иконостаса  који је наручио код мајстора Видака Ивковића из Брадине 1939 .године, његов унук Зоран  осамдесет година  касније у Чикагу метанисати  славећи Светог Николу.

Ријетко који сакрални предмет поријеклом са сјевера Херцеговине  је преживио два рата,  имао тако трновит, неизвјесан и дуг пут као што је овај иконостас, велике, не само породичнем већ  умјетничке и историјске вриједности.

Свједочио је револуцијама, бунама, злочинима. Свједочио је свадбама и сахранама. Свједочио је својим постојањем људској злоби,  добру  у  ријетким и посебним људима. Свједочио је трагичности постојања и нестајања Срба  у Сјеверној Херцеговини.

Свједочио је како се пред упаљеним кандилом и иконом Светог Николе, који су врло лијепо уклопљени у иконостас, молило  заштитнку  у дому Зеленовића да у вољи и невољи сачува кућну чељад.

Није се породица Јове Зеленовића  још  ни навикла на иконостас у кући, нови рат је већ дошао. На територији Приморске Бановине којој је припадала коњичка општина, 1941. године заваладала је злогласна Независна држава Хрватска.

Ваљало је сачувати главу пред распојасаним зликовцима. Како је то успјело ђеду Јови, солунском добровољцу, који су посебно били на удару усташке власти, сам Бог зна.

Његова супруга Мара, поријеклом од рода Рајковића из Јасењани  код Мостара, била је једна разборита и честита жена. Бринула  се Мара о шесторо пасторака, радила и размишљала како сачувати главу и све вриједно што породица има. Иако неписмена препознала је не само материјалну већ много више, духовну вриједност иконостаса.

– Крила га је баба Херцеговка, како смо је сви у Брђанима звали  међу гомилом цјепаница, умотаног у ћебад. Да се овај прелијепи иконостас израђен од  јаворовог дрвета, не оштети, да остане насљедницима –  прича нам ових дана у Требињу Зоран Зеленовић  који је из Чикага  стигао на одмор у завичај.

И у рату о великим светковинама, Васкрсу, Крсној слави и Божићу износила га је баба Херцеговка да се пред славском иконом, упаљеним кандилом  помоли за живот и здравље  укућана. Да молитвом свецу заштитнику окријепи вјеру, захвали Св. Николи што су сви на броју.

Како то обично бива у рату и кроз Брђани су пролазиле разне војске, Негдје у љето 1942. или 1943.године,ко би тачно све запамтио у том злом времену, изненада су у село банули партизани. Баба Мара није успјела да однесе иконостас у скровиште, већ је остао да поносно стоји на зиду.

Неки од надобудних младих скојеваца из партизанских редова, задојен новом комунистичком религијом, убјеђивао је бабу Херцеговку како нема Бога, како са дотадашњом традицијом, Крсном славом и Црквом заувијек треба да се  раскрсти.

– Наоружан  пушком као јединим аргументом, скинуо је иконостас  и  на сред собе сјео на њега. Након разговора, понесен ваљда бијесом што једну бабу није убиједио у бољитак тог његовог новог свијета, подигао је иконостас и кроз прозор избацио на ливаду испред куће. Будући да је мајстор Видак Ивковић био познати дрводеља, очито  га је квалитетно израдио те на иконостасу није наступила превелика штета. Приком пада сломљен  је крст који је на врху иконостаса красио грб  Краљевине Југославије  (двоглави орао са четири оцила,шаховница и штит са бијелим полумјесецом), а иконостас је мало напукао, што је и данас видљиво – истиче Зоран.

Рат су преживјели ђед Јово, баба Херцеговка, као и млађи син Ђорђо, те четири кћери, али и иконостас.Старијег сина  Бранка  као припадника четничког покрета  на Тројчиндан 1946.године  на Гувништима испод Бјелашнице убили су припадници КНОЈ-а  .

Особеност „четниковања“  Бранка Зеленовића је што су са њим од 1941.до 1946.године   били  Мешан Халиловић, муслиман из Брђани, Хрват Станко Петровић, звани Милан Матић са Гаљева и једна дјевојка Блажевић, Хрватица из Спиљани. Сви су трагично завршили.

Са завршетком рата поново је засијало кандило у кући ђеда Јове. Непоколебљиви чувари иконостаса, солунац  Јово је умро 60-тих, а баба Херцеговка 80-тих година прошлог вијека.

Живјело се и радило у Брђанима. Иконостасу и Светом Николи се у кући Зеленовића метанисало. Све до ратне 1992. године.

Нису тада комшије Бошњаци (част изузецима) благонаклоно гледале на комшије Србе у Брђанима. Нешто због невиђене пропаганде о „Србима четницима“, а више због личног анимозитета  према  људима са којима су до јуче дијелили  једнако тежак животни простор.

Осјећајући зло које се, као магла са Брвачке планине према  Јарикама и Саставцима, ваљало према Брђанима, поново је једна невјеста у кући Зеленовића на себе преузела терет скривања иконостаса. Овога пута то је учинила Милена из рода Грађа из Бијеле удата за Јовиног унука Зорана.

Зоран је у мају те 1992.године  заједно са својим сународницима из Брђани и осталих српских села коњичке општине завршио у логорима Челебићи и Мусала.

Ваљало је преживјети тај пакао.

Једни  у селу, други у логорима смрти. Ваљало је сачувати образ. Достојанство. Памћење. Духовност. И  иконостас.

Сјећајући се прича о баби Херцеговки и њеној досјетљивости, Милена је такође умотала иконостас и вјешто га замаскирала у гомилу  цјепаница гдје је овај драгоцјени сакрални породични свједок времена  дочекао јесен 1995.године  и крај рата.

–  Ја сам размијењен у марту 1993.године.Милена је након тога са наше двоје дјеце успјела да пријеђе на српску теторију. Након рата настанили смо се у Требињу. Спремали смо се за одлазак у Сједињене Америчке Државе. Желио сам да као врло драгу успомену у нови живот понесем иконостас који је у два рата сачуван од уништења – казује нам Зоран у најужнијем херцеговачком граду.

По његовим ријечима, иконостас је 1996. године захваљујући рођаку Данилу и тасту Милану, из Брђана преко Коњица  стигао у Требиње.

–  Након нешто више од пола вијека, у Требињу смо мој брат од ујака Јово Драганић и ја направили и поставили недостајући  крст на иконостас. Ова светиња данас стоји поносно у мом дому у Чикагу. Да свједочи  и преноси причу са кољена на кољено мојим унуцима шта се све дешавало њиховим прецима. И то неколико хиљада километара далеко од родне груде –  сјетно, загледан преко Леотара негдје према родним Брђанима, завршава причу Зоран Зеленовић о осамдесетогодишњој историји  иконостаса који се од 1939.године налази у њиховој  породици.

МАРКО ДРАГАНИЋ