• Тетка каже те ноћи нам је изгорела кућа. Мој отац је имао деветнаест година. Годину прије, као најстаријем дјетету, отац му је умро на рукама.

Каже да се одмах запослио и таман био купио велики дрвени сто и столице за ручавање. Прича ми да су били пресрећни због тога, а све у кући, па и то, ту ноћ је изгорело.

Баба је ујутру кадила пчеле. Цијели дан је на тавану тињала варница искочила из сулунара а она је била убијеђена да се осјећају кошнице. У 1 сат после поноћи у страху отворила је улазна врата и промаја је повукла ватру. Горњи дрвени таван је пао на доњи и у трену све је било у пламену. Завриштала је на дјецу да бјеже из куће. Тетка каже да је ђед Васиљ, татин стриц, толико гласно зазвао рођака у доње село да су се у секунди скупили сви, и Перућице и Папићи.
Те године су исељавали Мируше како би се направило језеро. Коравличани су купили грађу неких кућа мислећи да направе сеоски дом. Кажу да су нашу кућу направили ту исту ноћ од те грађе.

Старија тетка ми каже да су њој јавили у Никшић да је кућа изгорела али сутрадан када је дошла ни трага од тога није било.

Моја баба је цијели живот осјећала дуг према селу и у нашу кућу је од тада па све до те тешке нам 1983. стално било сијело.

Тетка ми каже да је баба знала да оде и укупи свега три јаја у гнијезду, објасни својој дјеци да свакако за њих то није довољно те да умуте некакав излијевак и сазову људе на дружење. Колико сам само пута сретала људе из околних села који би ми причали о баби и сијелима у нашој кући. А једна татина стрина је знала рећи – Манита је Ђурђа била. Имала би врећу ораха и све раздијелила омладини на сијелу… А како би само моја „манита“ баба тада расла у мојим очима у најчовјечнију жену у селу.

Кажу да је ту ноћ престрављена грлила своју дјецу срдећи се на пчеле, и да их никада после није отворила док нису угинуле, све до последње…

Херцеговац