Јелена је и раније награђивана многим признањима за допринос сајбер безбједности, али није крила  радост због овог признања истичући да јој је част што је изабрана за CISO Sentinel (шефа за информациону безбједност)  на глобалном нивоу.

–  За успјех глобалне дигиталне економије и њеног континуираног раста, један од најзначајнијих, можда и пресудних  фактора је заштита сајбер простора. Морамо заједнички радити и озбиљно размислити о економским, политичким и људским изазовима који нам неизбјежно долазе. Трудимо се да стално надограђујемо безбједност и можемо рећи да смо до сада у томе успјели – рекла је Јелена Зеленовић Матоне.

Њен животни пут одвео је из Мостара у Торонто гдје је завршила Факултет за инжењерство, а потом и Master of Business administration који се убраја међу најбољих 20 у свијету што јој је донијело CISA лиценцу, која јој је омогућила широм отворена врата на цијелој планети.   Тренутно је  запослена као шеф за кибернетику у луксембуршкој Европској Инвестиционој Банци. Каријеру је започела као IT SOH савјетница у Торонту гдје је добила прилику да стекне велико искуство учествујући у бројним радним групама за побољшање оквира кибернетске сигурности и постављање јединствених стандарда.

– Надам се да ће се више жена придружити IT заједници. То је још увијек сазријевајуће поље, јер се динамично окружење сајбер безбједности мијења из дана у дан. Увијек постоји пуно изазова и нових ствари које се могу научити, а информатичке вјештине се могу примијенити не само у великим системима, већ и у малим заједницама – каже Јелена која се кроз каријеру држала гесла „окружите се најбољима и учите од њих“.

Зато није никакво чудо што је организација Women4Cyber недавно именовала за нову предсједницу у Луксембургу.

– Women4Cyber  је нова иницијатива Европске организације за кибернетску сигурност (ESCO) која је започела у јануару 2019. године. Поред подизања свијести жена о информационој и комуникационој технологији (ICT), циљ је фокусирати се на  сложено подручје сајбер безбједности. Упркос све већем интересовању, индустрија сајбер безбједности мора још пуно напредовати како би привукла и задржала жене у ICT  професији.

• У чему је разлика између жена и мушкараца кад је у питању ICT?

–  Међу осам милиона ICT стручњака у Европској унији, веома је мали проценат жена. Одсуство жена снажно је повезано са перцепцијом да су ICT послови искључиво везани за мушкарце. Жене ово подручје обично занемарују у раној фази и само неколицина одабере техничке студије у којима доминирају мушкарци. Ако не успијемо разбити ове стереотипе, ЕУ ће и даље губити потенцијалне таленте у женској популацији. Због тога је важно имати снажан систем подршке од раног доба и образовати жене на исти начин као што су школовани дјечаци. Међутим, постоји и неколико забрињавајућих трендова.

• На шта конкретно мислите?

– Статистике показују да жене које су на технолошким пословима образованије од мушкараца, да ипак завршавају на нижим положајима, што имплицира различита ‘правила игре’. Равномјерна подјела кућних обавеза играла би важну улогу у пружању женама једнаких шанси у каријери. Свједоци смо да је једна од посљедица стереотипа и чињеница да жене које раде у ICT одгађају рађање дјеце за каснију доб него у другим секторима.

– Да би ишли у корак с очекивањима, мушкарци имају тенденцију да раде дуже или да обављају по два, некад и више послова, што није добро ни за њих ни за њихове породице. Свеукупно, важно је да имате снажан систем подршке. На тај начин и породица постаје стуб ослонца да постигнете више од маште. Да нисам имала подршку своје  породице сигурно не бих могла да постигнем овакве резултате.

•  Живјели сте на више континеnата. Шта данас доживљавате завичајем и да ли вам недостаје родни град?

– Ниједно мјесто на свијету не може да замјени родни град, нити је могуће да измјестите своје коријене. Мој родни град је Мостар, а Херцеговина постојбина мојих предака. Нигдје се не могу осјећати боље него у свом завичају. Мој супруг је Италијан, али неизоставно сваке године онолико колико нам обавезе дозвољавају боравимо у Мостару. У дворишту нас чека она иста трешња испод које сам се играла са рођацима и пријатељима у дјетињству. Баш као што је то Андрић описао „Кад дођем у Херцеговину, брже ходам, лакше дишем и боље мислим“. Са породицом обиђем гробове својих предака, а вријеме радо проводимо и у Требињу. Мислим да је овај град прави магнет и да свако ко га једном посјети, увијек му се радо враћа.

• Да ли је реална опасност да глобализам поништи традиционалне вриједности?

– Мислим да је то инвидуална ствар. Лично, са поносом увијек истичем свој завичај. Сматрам да људи могу бити комплетне личности само онда ако не изгубе идентитет.  Поносна сам што сам Херцеговка и не бих то промијенила ни за шта на свијету. Истина је да сам одрастајући у Канади, а потом живећи у Луксембургу постала прави подукт глобализма. Мој дом је свуда гдје сам срећна са својим мужем и сином. Данас је то Луксембург, а ко зна шта носи сутра. Међутим, знам одакле долазим и увијек ћу остати поносна на наш завичај и за мене најквалитетније људе. Мој син Антонио има три и по године, али матерњи српски језик говори као и његови вршњаци у завичају и на то сам веома поносна. Чување језика је основни предуслов за очување идентитета – закључује Јелена са надом да ће епидемија короне убрзо спласнути и омогућити да поново дође у родни Мостар.