• Нису рибу ловили само рибари; било је и криволова. Када дневна жега попусти, брзаци на Обарку оживе, ту су одважнији појединци издржавајући хладноћу брзака хватали рукама пастрмку подвлачећи руке под камење обрасло алгама гдје се она обично скривала.

С првим заласцима сунца напуштали смо ријеку. Тад би нас смијениле групе рибара који би до касних вечерњих сати уживали у лову пастрмке и стругача. Ријека је била богата рибом. У зору и предвече у свом тихом току на њеној површини праћкала су се јата риба. Нису рибу ловили само рибари; било је и криволова. Када дневна жега попусти, брзаци на Обарку оживе, ту су одважнији појединци издржавајући хладноћу брзака хватали рукама пастрмку подвлачећи руке под камење обрасло алгама гдје се она обично скривала. Наизглед једноставно, али овај лов захтијевао је много умијећа, стрпљивости и издржљивости.

Пошто је оваква врста лова била забрањена, ријеку је обезбјеђивала ловочуварска служба. Из тог времена остао ми је у сјећању сусрет наоружаног ловочувара Крста Мишељића и двојице билећана који су превртали подводно камење.на Обарку гдје се окупља највећи број купача и излетнике.Тако ухваћена риба се низала на  гранчицу од врбе и држала у води.  Дан се већ ближио крају а ми смо још проводили вријеме у хладовини врба Узводно смо примјетили рибочувара како брзим корацима с пушком о рамену прилази Обарку примјетившу двојицу људи који су рукама  хватали рибу. Пришавши  с пушком на готовс, запријетио је:

– Рибу дај!

– Немамо рибу – одговорише углас.

– Рибу дај или пуцам! – поновио је Крсто.

Крсто Мишељић први с десна

Не добивши рибу, Крсто је опалио метак поред ногу Муниба Селимовића, једног од њих двојице.
Потом наста галама, вриска дјеце и жена. Многи се разбјежаше. Међутим, неки прибранији људи који се ту затекоше учинише да се страсти смире и избјегну теже посљедице. Дуго се послије тога у граду препричавао овај догађај, а понекад би се чули и повици: „Рибу дај!“

Др Рашо Кркелић забацио удицу и чека да риба загризе

Подвала

Одмах послије рата чика Јевто Попара млинар на Требишњици се досјетио да у лукама уз ријеку Требишњицу посади веће количине парадајза. Родило је као никад, али тадашња власт није осјећала потребу за салатом у народном јеловнику. Било је важно обезбиједити народу довољно брашна и мрса, а остало ако дотекне. Јефтова замисао скоро да пропадне јер није знао шта да ради с толиким парадајзом.

Међутим, познати билећки трговац замоли Јефту да му препусти одређену количину јер народ навалио и само тражи парадајз. Јефту не би криво и препусти му сву количину тог артикла.

За неколико дана несретни трговац  дође до Јефта па му се пожали:

– Не знам шта то би. Откако узех од тебе парадајз, више га нико не тражи.

На то ће Јевто:

– Па више ти не шаљем муштерије.

У  Билећи је радило Удружење риболоваца,  а најистакнутији  његови чланови тог времена били су Бране Самарџић, др Рашо Кркелић, Саво Чорлија, зубар Мустафа Селимовић и многи други.Интересантне су биле Рибарске забаве  које организована  гје су проглашавани најбољи риболовци.Крајем педесетих година прошлог вијека  на обали ријеке у близини Обарка изграђен је објект Мријестилишта за узгој рибље млађи калифорниске пасрмке за порибљаање ријеке.У оквиру тог комплекса био је смјештен угоститељски објект  са терасом  погодан за излетнике и друге намјернике.

Одломак из приче
РИЈЕКА ОДБЈЕГЛОГ ДЈЕТИЊСТВА
аутора Војислава Воја Гњата
Билећка трилогија
издање 2011.