Млини су радили од касне јесени до раног прољећа. У млинима су се рађале многе приче а једна од њих везана је за Илију који је био наглув.

Главни извор налазио се испод брдашца Кулетина који се налазио изнад пећине. Испред пећине направљена је брана са мостом за пјешаке. С једне и друге стране бране били су млини Гаврила Салатића и Јефта Попаре. Уз Салатића млине била је и ступа за ваљање сукна помоћу дрвених чекића и воде. Била је једна од ријетких у Херцеговини. Најчешћа сировина била је кострет.

Млини воденичари на изворишту Требишнњице

Млини су радили од касне јесени до раног прољећа. Томановића млини били су нешто удаљенији од ових и користили су воде које су дотицале са црногорске стране по истом систему бране али далеко слабијег дотока воде, за разлику од Попариних, који су користили воде Дабарског и Фатничког поља.

Тешко је било отети се тој живописној идили коју је стваралаТребишњица пјенушајући при проласку кроз пропусте бране ширећи низводно своје корито. Око млина свезани коњи са зобницама на глави припремају се да џакове мљевеног жита изнесу уз тешко проходне врлети.

У млину се обрћу камени жрвњеви под снажним млазевима воде. Радње су толико биле једноставне да није требало посебног надгледника. Свако је знао да заспе своју количину жита и да чека. Бука жрвња и жубор воде дјеловали су заглушујуће па су се људи у млину надвикивали.

Рађале су се многе догодовштине и приче. Једна од њих везана је за Илију који је био наглув. Када је ишао из млина, сусретне га комшија који је пошао у млин па га поздрави:

– Добро јутро, Илија!

– Ево идем из млина.

– Добро јутро ја ти вељу!

– Мељу, мељу.

– Е јебем те глува!

– Не мoреш, навала је!

Услуге су се ријетко наплаћивале у новцу. Обично се узимао такозвани “ујам” у брашну. Године су тако пролазиле, а млини су испраћали многе намјернике. Рад се није прекидао ни ноћу. Мљело се док има жита.

( Одломак из приче ЉЕПОТИЦА ХЛАДНОГ СРЦА
аутора Вијислава Воја Гњата,
Билећка трилогија издање  2011.)