• Скоро да није било породичног албума а да у њему није било слика с Требишњице.

Она је у својим њедрима сачувала многе људске тајне. У њеним врбацима многа остављена писма људи лишених слободе нашла су пут до својих најмилијих. Била је посљедња нада слободе!

Још давне 1901. године нашла је своје мјесто на разгледници Билеће (Bilek) и траје читав вијек на сликама, разгледницама и у сјећањима оних који су уживали у њеној љепоти. Скоро да није било породичног албума а да у њему није било слика с Требишњице. Она је у својим њедрима сачувала многе људске тајне. У њеним врбацима многа остављена писма људи лишених слободе нашла су пут до својих најмилијих. Била је посљедња нада слободе!

Долап на извору Требишњице

За свога вишевјековног постојања угостила је Требишњица и Влаха и Турчина, официра и војника, робијаша и боема, богаташа и сиромаха, Талијана и Нијемца, ратника и намјерника, знаног и незнаног, и сваком била окрепљење за душу и тијело. И због тога се Требишњице увијек радо сјећам; она се, у ствари, не да заборавити.

И данас младе генерације које тек стасају, иако јој нису били савременици, осјећају њену драж и љепоту коју су други пренијели на платна, записали у књигама и опјевали у пјесмама настављају да пишу о њој као ријеци успоменā и на тај начин не дају да падне у заборав. Тако ту дивну ријеку доживљава и Билећка пјесникиња Здравка Бабић, упућујући јој ове изливе љубави у тек објављеној пјесми из које преносимо само једну строфу:

ТРЕБИШЊИЦО СЕСТРО
Кажу да си у прошлом животу
била вила с увојцима плавим,
расуте косе нагих груди,
Божанствена и као слика Богородице,
као дјевојка која љуби први пут.
Славуји су спавали на твоме узглављу,
а ти си мирисала на свјеже брашно,
испод воденичког камена. ,
Била си цвијет у изобиљу самоће
изникао у Светој земљи.

Гасила је жеђ, пунила душу, будила наду за љепотом живљења

Све што је с њом било лијепо и даље живи у мени, јер Требишњица ми је пунила душу, гасила жеђ, будила наду за љепотом живљења. Жеђ и сјећање на оне давне дане њеног богатства и зачуђујуће њене моћи не могу се утолити. И данас у мени одзвања мелодична серенада „Мјесечев сјај“ у Двогрлама на отвореној позорници, смјештеној између природних кулиса, брда и пећина те блиставе и уснуле љепотице. Неко је негдје за њу рекао: Била је истински и моћни владар над свим крашким ријекама.

Одломак из приче
РИЈЕКА ОДБЈЕГЛОГ ДЈЕТИЊСТВА
аутора Војислава Воја Гњата
Билећка трилогија издање 2011.