• Умилна ријека, која наизглед мирује, као огледало кривуда кроз питоме луке и пашњаке правећи себи пут. Није раздвајала ни људе ни територије; штавише, привлачила их је својом  љепотом. Главни извор налазио се испод брдашца Кулетина који се налазио изнад пећине

Чим почну јесење кишеје овдје трају непрестано у декадама, оживе њена главна изворишта: пећине изнад Јевтових и Костових млина. Током цијеле године раде њена стална изворишта: Око, Мали бук па дуж Малог бостана, Двогрла, Студенца, све до Приспе.

Уз сами Обарак налазила се Каптажа, бетонирана грађевина са заобљеним зидовима, а у њеном продужетку био је Мали бук. Преко њега се могло прегазити на лијеву обалу према Томановића млинима. Преко пута Каптаже узбрдо налазила се централа за струју. Од ње је водила бетонска стаза до централе одакле се црпила вода. Непосредно уз Обарак с десне стране налазила се пумпа помоћу које су град и касарна снабдијевани водом.

Суза са извора – некадашња  колијевка  Требишњице испод Кулетине

Главни извор налазио се испод брдашца Кулетина који се налазио изнад пећине. Први мост на њезином тридесет километара дугом току до Требиња био је на десетом километру од Билеће (Мистихаљ), кога је изградила Аустрија од дрвене грађе на бетонским постољима. Преко њега се могло доћи из Мируша у Чепелицу.

Дражи мостова замијенили су хладни извори њене плавичастозелене бистре воде. Умилна ријека, која наизглед мирује, као огледало кривуда кроз питоме луке и пашњаке правећи себи пут. Није раздвајала ни људе ни територије; штавише, привлачила их је својом љепо љепотом..

Извор Требишњице

Пут до ријеке водио је кривудавим макадамом, али било је и других прилаза који су настали из потребе да се на коњима може догнати жито.

Радничке породице и сиротиња купали су се на Обарку. Ту је ријека била плитка, могла се прегазити, а било је и хладовине. Купачи би разастрли поњаве, извадили пите  понеко кувано јаје, а дјеца су уживала у комадима хљеба премазаним мермеладом.

Није било сунцобрана, душека нити пераја. Дјеца непливачи носила су осушене тиквице на леђима како би се лакше научила пливати.

Двогрле и Луке биле су омиљена излетишта за имућније билећке трговце, кафеџије, мајсторе, гостионичаре, официре, гдје су се недјељом и празницима пекли јањци, играо фудбал, свирало и пјевало, а у студенцу хладили “никшићко пиво” и лубенице.

С прољећа уз Цвијети ту смо ишли у врбицу. Сјећам се, само би ријетке породице-вјерници окупили нас дјецу раном зором прије изласка сунца, да бисмо се уз прве љубичице умили хладном водом у којој је било прољетно цвијеће.

Иако се нисмо много разликовали од ових на Обарку, ја и моји вршњаци најчешће смо се купали у Двогрлама и Лукама. Оне су биле као створене за излете: питки и хладни извори, хладовина у пећинама, травнати терени за игру и високе врбе за скокoве у воду.

Одломак из приче РИЈЕКА ОДБЈЕГЛОГ ДЈЕТИЊСТВА
аутора Војислава Воја Гњата
Билећка трилогија издање 2011