А да се ми о Турке не огрешисмо?

У чети ми беше студент Младен Јеринић, син најбољег газде у нашем крају, Марка Јеринића. Дошо Младен из Беча, добровољно, оће и он да брани Србију. Фала му. Србија мора да се брани. Шта ће са нама бити до послетка? Питам Младена, а он ме, душа наша, вако загрли. Очију ми, школац, у Бечу школе учио, ал загрли Милутина. Мени мило, што да кријем, мило ми, загрли ме студент, мене, обичног сељака. Пун је вере и лепоте. Србија је, каже, извршила највећу могуцу мобилизацију коју је икад једна земља извршила у својој историји. И све он тако, а ја га гледам, па ми га чисто жао. Некако ми није за војника. Слабачак је и сувоњав, није, да кажем, нека коска.

Ништа се ти, Милутине – вели ми Младен – не секирај. Гаврило Принцип је пуцњем у Сарајеву отворио врата новој историји. Нису у Сарајеву погинули само један принц и једна жена, вели, Аустрија је тамо пала; видећеш кад устану Чеси и Словаци, па наша браћа Словенци и Хрвати, Славонци и Далматинци и Босанци. Кад се то дигне, оде Аустрија богу на истину.

Добро, Младене – кажем му – добро ако ће и Словенци, и Славонци, и Далматинци, и Босанци. У реду, ако је тако договорено.
А Младен долива: Аустрија ти је, вели, Милутине, њима ко нама што је била Турска, морају је рушити, шта ће друго…

Видим да и он верује у те устанке. Поверујем и ја. Ваљда ће свако своју Турску да руши. Ободри ме Младен.

Е па добро, идемо даље.

Добисмо ти ми битку на Церу, освојисмо положаје по Мачви. Наступамо у оне крајеве из који смо били одступили.

Да бог сачува. У Кривајици – тридесетак жена и деце Швабе повезале и поклале. Тако у Завлаци и по другим местима, на све стране, по Мачви и Јадру. Фотографи залацају апаратима, сликају мртве жене и децу. Треба, кажу, за архиву државну и за новине по свету, да се види и зна кака се зверства чине над српском нејачи.

Заустависмо се на једном ђерму. Ту је и једна баба. Дели војницима јабуке.

Је ли, баба – пита Василије – јесу ли опасне Швабе?

Нису све Швабе опасне, синко – рећи ће она баба – опасан је Шваба који говори нашки.

Василије се труди да заподене разговор са мном, запиткује: Који су то људи отуд што говоре ко и ми, Милутине, да л’ су то они Јужни Словени о којима нам причају официри?

Да је среће, Василије, ти би мени о нашим кућама причао, ти би о нашим сокацима, о виноградима, кукурузима и вотњацима говорио. Онолике наше отаве по ливадама, онака наша стока, а ти ми о Јужним Словенима. Откуд ја то могу да знам? Ваљда за то има људи разборитији од мене, људи на положајима, ваљда се зна ко је зашта надлежан. Са мном разговарај о орању и о сетви и о рогатој стоци. Све некако гледам да се склоним од Василија, али он трапуља за мном и љути се. Санћим, што ми наступамо? Да не наступамо, не бисмо, каже, гледали ову грозоту – показује ми на куће спаљене, на згаришта на некадање котаре. И на једну капију. Лепа капија. Зидани стубови, али која јој је вајда од лепоте. У капији човек, биће домаћин, ко да је изашао да дочека госте, вако, лепо обучен старац – виси, обешен, да бог прости чисто смешан.

Е па, ми морамо да наступамо, Василије; ми наступамо кроз своју земљу, не наступамо кроз туђу – окрећем ја главу да не гледам оне јаде, чељад побијену и повешану око спаљени кућа. Свуд си то могао видети по Мачви. А Василије ме тек довати за руку и вако тргне да га у очи погледам. Видиш ли ти, Милутине, да ови ни калемљено воће не поштују; видиш ли вешају и о питоме крушке и јабуке. Искрљештио се Василије, гурка ме да гледам у дворишта поред који пролазимо, ко да је, боже ме опрости, важно да л’ вешају о питомо ил’ о дивље дрвеће.

Гледај, Василије, преда се, не осврћи се, лакше ће ти бити; не гледај около, врдај мало погледом, није бог човеку дао очи да гледа све што се може видети – не знам шта би друго да му кажем, није мени лакше него њему, ал рачунам: ако гледам преда се, мање ћу несреће наше видети.

Је ли, бре, Милутине – повуче ме опет Василије за рукав и заустави, и у очи ми се загледа – да се ми о Турке не огрешисмо?

Ја га гледам, да није шенуо – како ми можемо о Турке, наше старе злотворе, да се огрешимо. А он, вако, трља браду. Ми смо, каже, против Турака грдно ратовали ал, руку на срце, ваког јада и срама од њи не видесмо – показује на једно детенце убијено, женско, заголићено, да бог опрости, на једној му ножици чарапа, дебела, од вунена сељачка плетива, пуна крви, а рој мува зукти око њега. Дете базди, божју ти мајку, дете убили, муве га напале, а оно заголићено и базди, еј базди. А дете женско и заголићено. А подаље, нема ни десетак корачаја, виси жена – млада, витице јој низ груди, а груди раскопчане и види се да је осрамоћена, на једној јој се нози, да простишс, гаће задржале, да бог опрости, а ја се мислим: мора да је ова жена мајка оне девојчице, сличе једна другој ко јаје јајету. Па се мислим: да л’ се у овај злочин умешаше они што говоре нашим језиком, божију ти мајку?! Василије иде за мном гурка ме и опет приупиткује: Да л’ смо се ми о Турке огрешили?

Може бити да смо се о Турке огрешили, Василије, ал то није нашом намером. Како смо ми некад могли знати које нас несреће чекају; ко је могао знати да ћемо и против ваки људи ратовати, ко је знао да и ваки људи има на белом свету.

Одломак из романа „Књига о Милутину“ аутора Данка Поповића

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар