Нису само потопљени вриједни археолошки споменици, потопљене су и наде да ће се Требишњица, та најдужа свјетска понорница, поново вратити у своје корито, да оживе луке и врбаци,воденице, бостан и обарак, студенац и Приспа, да се стругач и пастрмка праћакају у бисерном њеном току.“многима је остало срце на дну језера“.
Ријеку, Централу, млинара и воденицу прогутало је Билећко језеро. У њеним сломљеним крилима сачуване су многе људске тајне, а на уснулим обалама испјеване руковети љубавних пјесама, изговорене многе клетве и заклетве. потопљени вриједни археолошки споменици, потопљене су и наде да ће се Требишњица, та најдужа свјетска понорница, поново вратити у своје корито, да оживе луке и врбаци, воденице, бостан и обарак, студенац и Приспа, да се стругач и пастрмка праћакају у бисерном њеном току.
Мируше и околна села Завођа уз ријеку остали су неистражени, а језеро је једноставно прогутало овдашњи живот. Осим што је покрило многе неистражене шпиље, стара римска насеља, као и римски пут који је водио до Цавтата, многима је, фигуративно речено, „остало срце на дну језера“.
Панорама Требишњице
Рачвајући се од Обарка ријека је низводно направила острво Бостан до кога се могло доћи лијевом страном пливајући а с десне дубоким газом. Ту је већ била погодна за купање, а вишегодишње врбе уз саму обалу мамиле су храбрије за скокове у воду. Бостан је био травнато острвце, стотињак квадрата дугуљастог облика, погодно за дневни боравак купача.
Билећко језеро потопило изворе Требишњице за сва времена.
Осим љепоте Требишњица је позната и по својим ћудима. Није била толико брза колико је на мјестима била опасна због подземних шпиља гдје се стварао вир, посебно на изворишту Око и у Двогрлама на Студенцу.
С обје стране њеног тока простирале су се луке и пашњаци, а с десне стране били су извори. Најљепши и посљедњи с те стране био је Студенац у Двогрлама. Живахан као неукротиви вранац кад се разигра пољаном избијао је испод камене стијене обрасле зеленишем. Преко њега пут је водио према Приспи и Колањевићима излазећи на Мирушко гробље гдје се ријека могла прегазити. А он бистар и хладан, кад га пијеш да ти језик од хладноће одрвени.
Ријека Чепелица некад једина притока Требишњице
Излетници су у њему хладили пиће, карпузу и пипун. Био је толико широк и плитак да се није могао прескочити, морало се загазити. Тако они који би изабрали лијеву, такозвану Мирушку страну, морали би препливати на десну обалу да би се напили изворске воде. И данас многи Билећани препричавају како то није било познато ни Мирку Домаћиновићу, професору француског и латинског језика Билећке гимназије, који је љета 1954. након доласка у Билећу први пут извео породицу на излет, али на лијеву обалу ријеке. Пошто није било пијаће воде, Мирко је с плетаром у руци препливао на десну обалу, наточио воду и опет се вратио носећи плетару изнад воде. Говорио је: „Ћујеш, лијево је теже, али љепше!“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
