• На зиду билећког Дома културе данас је завршен мурал посвећен Раду Радовићу, вођи јединице Билећки добровољци у посљедњем рату. Мурал је насликан на иницијативу локалне Борачке организације и навијача Партизана, а дјело је Требињца Милоша Наранчића.

  

  Фото: Милан Носовић (преузето са портала www.direkt-portal.com)

Радован Раде Радовић (1961 — Билећа, 1998), био је учесник ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини, те командант војне јединице Билећки добровољци из источне Херцеговине, због чега је био проглашен за четничког војводу.

Радован Радовић рођен је 1961. године на Косову и Метохији, од оца Обрена и мајке Анице. У Билећу се доселио 1981. године и ту је формирао породицу.

По избијању рата у Хрватској, Радовић приступа српским добровољцима који ратују за Републику Српску Крајину, на ратишту у Источној Славонији. Са почетком рата у Босни и Херцеговини, Радовић се враћа у Билећу и на његову иницијативу формира се јединица Билећки добровољци, која је бројала 94 припадника, а од којих је њих 24 погинуло током овог рата. Одмах након формирања, јединица биљежи запажене резултате у околини Стоца. Током рата јединица је прошла бројна ратишта источне Херцеговине, од Билеће, преко Невесиња и Мостара, па све до Требиња, Фоче и Горажда.

Изузетно запажене резултате једина постиже средином 1992. године, у борбама на Подвележју, затим током чувене Митровданске офанзиве, као и у априлу 1994. на горажданском ратишту и септембру исте године на Прењу. Успјех јединице је био и лични успјех Радовића. Године 1994. Радовић постаје члан Српске радикалне странке, а затим је од стране председника ове странке, др Војислава Шешеља, проглашен и за четничког војводу.

Војвода Радован Радовић брутално је убијен након рата 1998. године у Билећи, а убица је за овај свирепи злочин осуђен на свега двије године затвора.

Радован је био ожењен Радиславком Радовић и са њом је имао сина Милоша и кћерке Марију и Милицу. Данас једна од невесињских улица носи његово име.

У судском процесу против Војислава Шешеља, пред Хашким трибуналом, у свједочењу Војислава Дабовића од 28. јануара 2010. године, констатовано је да је Радовић био један од најхрабријих и најчаснијих Срба током рата у Босни и Херцеговини, као и то да се за њега не може везати нити један злочин.