ЉУБИНКО АКШАМ – Леотарова суза незаборава


Сваког 16. октобра, Требињцима, љубитељима фудбала, навијачима „Леотара“ у оку заискри суза.

Суза бола и незаборава.

Док се Требиње опорављало од ратних година и прве фудбалске утакмице бивале одиграване на терену стадиона у Полицама, на зеленом тепиху требињског храма фудбала, сигурне кораке правио је један младић. Скоро још дјечак, наговјештавао је небеске, блиставе, висине.

„Види га, као некад Бекенбауер. Толико елеганције и сигурности у покрету“, говорили би једни…

„Одавно нисмо видјели клинца да толико обећава!“ надовезивали би се други…

„Чули смо да га зове „Црвена звезда“ на пробу“, причали би трећи…..

Једну фудбалска младост, један свијет наде…. растао је на Полицама тих година.

А онда…

А онда, једно кишно јутро, један удар грома…. Божија воља, судбина или нешто треће, донијело је одлуку да Љубинко Акшам, фудбалске терене замијени небеском утакмицом.

Трагично је настрадао на мјесту које је највише волио. На свом стадиону у Полицама.

„Само помињање имена мог сина на овом стадиону, међу овим малишанима, значи ми да није заборављен. За мене ништа друго. Пуно ми је срце кад видим ову дјечицу, неко игра ногомет, неко фудбал а ја сам на један начин срећна. Можда неко, некад крене стазама мог Љубинка. Сјећам га се да је, када сам га посљедњи пут видјела, са јабуком у руци осмјехнуо.

Питала сам га да ли по невремену мора да иде на сваки тренинг.

Он ми је одговорио: „Мајко, и по горем времену смо тренирали. И добијали утакмице“, причала нам је његова мајка Смиља.

Љубинкови другови, саиграчи, у Љубинкову част и за дуго сјећање, сваке године одржавају Меморијални турнир у његово сјећање.

Направиће га и ове године, иако је корона.

А дјеца која играју чуће да је у фудбалској шкољци стадиона у Полицама, растао бисер великог сјаја.Бисер који сада на небеском копу, на трибини, навија за свој „Леотар“.

Можда више од свих других, јер је наслућивао звијездане висине.

Тамо горе, на небеском облаку, убјеђен сам и данас, са лоптом под ногом, спрема се да заигра још једну утакмицу.

А ми…. Ми се сјећамо и не заборављамо….

Живиш кроз сјећање, кроз ове малишане и сузе оних који су те вољели.

Љубинко Акшам 1978.-1996.-2020.

Ратомир Мијановић / Херцегспорт

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар