• Доказао је да љубав према завичају не мора бити декларативна. Бојан Миленић, дугогодишњи предводник херцеговачке омладине у Новом Саду, ових дана борави у Билећи, гдје је био гост Радио Билеће. Управо из тог гостовања, и утисака које је подијелио, настао је овај текст – мозаик успомена, резултата и визија, који свједочи да херцеговачки дух не блиједи, чак ни далеко од камена и вјетра који су га обликовали.

Чланови Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији, са сједиштем у Новом Саду, окупили су се давне 1991. године око идеје да помогну свом народу у ратом захваћеним подручјима. Након завршетка рата, Удружење је наставило са бројним активностима и хуманитарним акцијама, помажући земљацима и у миру.

Према ријечима Бојана Миленића, та мисија није стала:

– Настојимо да дјелујемо у свим сферама живота. Данас радимо на привредном повезивању Херцеговине и Србије, посвећени смо просвјети, издаваштву и, прије свега, младима. То нису само студенти из Херцеговине који долазе у Нови Сад, већ и потомци наших исељеника из свих војвођанских мјеста. Многи од њих никада нису били у завичају, али данас посјећују Херцеговину и обнављају везе с коријенима, каже Миленић.

Он наглашава да су се временом обновиле и породичне и пријатељске везе. Удружење окупља успјешне привреднике и професоре који помажу младима. Нeki студенти кроз ту сарадњу добијају прилику за стручну праксу, приправнички стаж, а понекад и запослење. Последњих година омогућено је и стипендирање одређеног броја студената.

– Поносни смо на хуманитарни рад наших чланова. Издвојио бих акције добровољног даривања крви, које организујемо у сарадњи са здравственим установама у Новом Саду. До сада је прикупљено близу хиљаду доза крви. Имамо и одличну сарадњу са даваоцима из свих херцеговачких крајева – додаје Миленић.

Посебно мјесто у раду Удружења заузима акција „Помоћ ђацима првацима у Херцеговини“, као и континуирана помоћ социјално угроженим установама у Новом Саду, попут Свратишта за дјецу и Дјечијег села у Сремској Каменици. Организују и бројне акције подршке Србима на Косову и Метохији.

– Херцеговци су пронашли своје парче неба у Србији – од колониста који су овдје дошли средином прошлог вијека до младих који долазе и данас. Ипак, радује нас што се многи млади, након школовања, враћају у завичај и труде се да помогну својим локалним заједницама. Посао је кључна ствар која их може задржати у Херцеговини – закључује Миленић.

Наводи и мисао којом се често воде у свом раду:

– Водимо се ријечима Михајла Пупина: „Ко се поноси својим селом, на добром је путу да се читав свијет поноси са њим“.