БАСТАШИЋ: Жртве нису исте – ко се данас сјећа 8.020 жртава Слане и Метајне?

  • 24. јун и 11. јул дијели само 16 дана и само 54 године, а ипак су та два дана бескрајно удаљена.

Фото: Д. Басташић/Јадовно 1941.

Пише: Душан Басташић

На мјестима страдања пашких жртава 1941. године, нема спомен обиљежја осим два дрвена крста које су поставили Јадовничани. Мале спомен плоче су дизане и уништаване три пута.
Тамо се ријетко када организују молитвена и комеморативна окупљања.
Обично то раде потомци и поштоваоци жртава „о свом руву и свом круву“.

Не, нема директног преноса на РТС и/или РТРС.

Како да људи данас знају за Слану и Метајну?

Не само Срби и Јевреји, него Људи.
Како да препознају шта се тамо збивало?

Гдје да прочитају?
Кога, колико, када…?
Зашто?

То се ваљда зна, али не изговара.

Изношење Часног крста над масовну гробницу изнад увале Малин, 14. августа 2018. / ФОТО: Никола Зајц / Јадовно 1941.

На острву Пагу, у логорима Слана и Метајна, хрватске усташе католичке и муслиманске вјере, за свега два мјесеца побиле су не мање од 8.020 Срба и Јевреја.
Дјеце, жена, мушкараца.

Не, жртве нису ни похапшене ни страдале на бојном пољу.
Не, жртве нису носиле униформе.
О оружју ни помена.
Покупљене су у својим кућама, на својим ливадама, црквама.

Да, неке од жртава су у транспорту до острва Пага заклане и распореног стомака бачене у море подвелебитског канала или пашких врата.
Остали су заувјек у плаветнилу мора, без гроба, без обиљежја, свијеће, помена…
Чак и сузе за њима проливане, далеко су од тог плаветнила.

Увала Слана, Паг, Хрватска; ФОТО: Д. Басташић 2006/Јадовно 1941.

Да, већина мушкараца је мучена и исцрпљивана глађу, жеђу и тешким радом у каменој пустињи рта Слана.
Не, нису своја измучена тијела могли сконити под кров, нити спустити на сламу. Имали су под собом само оштар камен, а изнад небо.
Дјевојке и жене су у Метајни исцрпљиване глађу и силоване.
Не, жртве су ријетко када стрељане јер су егзекутори за то чешће и рађе користили сјечиво, чекић и маљ.

Не, тијела жртава никад нису екхумирана осим она 793 које су Италијани ископали и спалили изнад увале Малин.
Не, нису та тијела ископали из пијетета према жртвама, него због смрада тијела у распадању и страха од загађења питке воде.
Да, скрнавили су тијела жртава, вадећи им златне зубе и касније дијелећи међу собом „ратни плијен“.
Не, то приликом ни једна жртва није идентификована, међу њима ни једно од 91 дијетета до петнаест година старости.

Ексхумирани лешеви у логору Слана на Пагу приjе спаљивања. Талиjанска фотографиjа из септембра 1941.

Да, рибари су престали да лове рибу јер су је људи престали јести.

Не, није било помпезних, вечних сахрана из године у годину.
Не, није било међународног суда да суди злочинцима. Суђење деветорици кољача пред домаћим судом, једанаест година након злочина и казне које су им досуђене, нису вриједне помена.

Не, након рата, мајке и сестре жртава се нису организовале, тражиле правду и свијетом проносиле истину.
Не, нису биле ни невладине ни владине, ни финансиране од брижних људскоправаша.
Њима, које су преживјеле Покољ, није било дозвољено ни да одтугују. Са лицима уоквиреним у црне мараме, очију црвених од суза, подизале су ратну сирочад.

Не, након рата се о овом злочину није учило у школама.
Не, нису у спомен на жртве подизани меморијали а камоли меморијални центри.
Не, у једној од зграда логора за српкиње и јеврејке са дјецом у Метајни, данашњој основној школи, нема спомен собе.
Не, нема спомен плоче на зиду школе.

Не, о томе се ћути, а ако се неко усуди да пита онда се злочин пориче.

Пронађено мјесто уништене спомен плоче на Пагу 2010. године; ФОТО: Јадовно 1941.

Не, 24. јун, као Дан сјећања на жртве комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг није установљен непосредно послије рата него тек 2010. године од стране удружења Јадовно 1941.
Не, тај дан никада нигдје није проглашен даном жалости.
Не, на тај дан неће бити сахране посмртних остатака јер нико не осјећа потребу да се жртве екхумирају и достојно сахране.

Не, тај дан у подне, никада нигдје се нису чуле сирене у знак сјећања на жртве.
Не, 24. јуна неће бити документарних филмова са свједочењем потомака жртава.
Не, тај дан се не организује пливачки маратон од Карлобага до увале Слана, ни меморијална регата, нити десетине скутера сјеку површину плаве гробнице подвелебитског канала полажући цвијеће у море.

Не, на тај дан се у Загребу и Сарајеву не окупљају жене у бијелом или црном да своје сународнике позову да се суоче са прошлошћу и осуде злочин над невиним пашким жртвама.
Не, тај се дан у подне никада нигдје возила нису заустаљала а путници излазили и поред возила стајали погнуте главе.

Да, тамо долазе туристи, праве се журке, купа се, одмара и весели.

Рт Слана на острву Пагу, поглед са Велебита; ФОТО: Д. Басташић/Јадовно 1941.

Не, Хрватска није донијела закон о забрани негирања Покоља, Геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ.
Не, никада Предсједник Хрватске није дошао на Паг, клекнуо на врео камен и извинуо се жртвама и њиховим потомцима.

Не, никада Предсједници Србије, Српске и Израела нису дошли на Паг и поклонили се сјенима жртава.
Не, никада ни један архијереј Српске православне цркве није дошао на Слану.

Не, нико никада није рекао да је злочин над Србима, почињен на острву Пагу упоредив са злочином Холокауста.

Портал TRIS, 11.7.2023. / ФОТО: Снимак екрана

Не, никада нико из врха Свјетског јеврејског конгреса није дошао на Паг и одао почаст жртвама.

Не, никада није организована међународна научна конференција о логорима и почињеним ратним злочинима на острву Пагу.

Да, 24. јун и 11. јул дијели само 16 дана и само 54 године а ипак су та два дана бескрајно удаљена.

Жртве нису исте!


Аутор је оснивач и предсједник удружења грађана Јадовно 1941. у Бањој Луци.

Извор: Јадовно

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар