• Много је градова између Копривнице и Старе Пазове – Загреб, Београд, Манасија, Праг, Франкфурт, Сарајево, Јасеновац… Све један до другога, од Билогоре и Калника до Срема, а никада један другоме даљи. У њима су, ваљда, и сви наши животи, они вансадашњи, некдањи, они чије сјенке још можемо да разаберемо и да их запишемо, као што записујемо слике, од којих се послије прави ситно иње које кроз пјесме удишемо, споро, неспремни на опоре мразне иглице чији нас вршци стиховима из ноћи у ноћ помјерају, хладни, нас саме између двије ријечи.

Можда је ово само први утисак, онај који најчешће зна да обмане, након читање нове књиге Милене Северевић „Даринкина дуња“. Када сам прочитао наслов, наприје помислих, потпуно несвјесно, интуитивно, на Дару Секулић. Нису, ваљда, толике сличности међу њима двјема, међу њиховим животима… Затим сам схватио да наслов није у вези са Даром Секулић, али јесте остало, јесу животи, и јесте поезија… Једна с Кордуна, испод Петрове горе, друга испод Калника, а као да имају подударне биографије…

Наравно, свака у свом добу и по другом допуштењу. То вјероватно и јесте разлог, што књигу Милене Северовић не могу доживјети као искључиво „биографску“, без обзира на истину да биографија обличи умјетника, дајући му почетну енергију, макар у оном његовом когнитвном микрокосмосу из кога се касније расцвјетавају галаксије. Не чине ову поезију, дакле, само реминисценције, живот из младости или неки рани мир који нам се даје као благодат у том времену, у ној су примарно они најдубљи коријени човјека на којима би требало да почива вјечита садашњост и да се из тих слојева проказује траг ка сталном уздизању.

У таквој поезији све траје.

Стога није нужно постављати питања веза, јер везе постоје, макар и начелно, а њихово евентуално заједничко дејство требало би да буде дејство сила усмјерено на исту раван, не би ли макар у таквом сабрању, заједништву, у некој новој пјесничкој литургији, пронашли оно што нас обједињује и чини слободнима у тјеснацу између тла и неба, а прије свега не бисмо ли постали свјесни да се личности зарад поезије можемо одрећи само ако смо ту личност изградили.

У складу са тим и поезија Милене Северовић, колико то некога у први мах збуњивало, своје дејство има у збиру антрополошко-метафизичких тачака, које у првом прстену обруче ово пјесништво и његов смисао, а затим, природно, и смисао човјековог постојања.

Стваралаштво Милене Северовић, према томе, није само обиље метафора које имитирају човјеков живот, него је оно живот сам. Са друге је стране епифанијска свјетлост која је снажно обасјала пјесничку личност Милене Северовић. Зато би и све остале манифестоване пројаве у овим стиховима требало посматрати као израз, или покушај, да се трајној истини, Ономе који јесте, дода сопствени уздах, и да му се онда, закриљен умјетношћу, макар попут прозбе или вапаја, понуди отворено пјесничко сопство, налик врутку себе унутрашњег.

Пјесништво Милене Северовић је, дакле, пјесништво о човјеку, о његовим доживљајима и имагинацијама, о сјећањима и свему ономе што му је иманентно, што га чини таквим, без чега не би могао да постоји, а с чим тешко живи. Реминисценција, као један од дарова вишеструкости и вишедимензионалности људског живота, углавном његове духовне сфере, под чијим се наносима крију претежно недокучива знања, даје овој поезији посебан, додатни онтолошки замах и смисао који у садржају сопствених унутрашњих истина сублимира не само људску духовну природу, него и смисао љепоте и трајности, уопште.

Пројектовање доживљеног, сликање „заборављеног“, и стално проживљавање запретаних емоција, творе посебну нит којом је обрубљено пјесништво Милене Северовић.

Ако бисмо на моменат занемарили, или тек скрајнули, неке стилске и ритмичке необичности, које, ипак, на Северовићевој специфичан начин увезују сегменте овог стваралаштва у једну цјелину, јасно бисмо видјели да је њено пјесништво, без обзира на низ „страних“ елемената и рефлекса у суштини, или само по себи, модерна поезија.

Чак и онда када се пјесникиња „игра“ ширем читалачком аудиторију мање познатим лексичким рјешењима, очигледно је да се не ради о помодарству и повођењу за експериментом по сваку цијену.

Увођење управо таквог језичког материјала само је још једна потврда ауторовог „рада у језику“, рада у руднику из чијих се лавирината тешко излази.

Модерно се не учи, оно проистиче из развоја свијести, као оно што потпуно природно приморава аутора на трагање за новим облицима изражавања, како би се управо тако стечено искуство, без разлике да ли се ради о унутрашњем или спољашњем свијету, што лакше приближило умјетничкој суштини човјека.

Ништа се, рекли смо, у овој поезији не дешава случајно. И онда када је, наизглед, потпуно „херметична“, када се губи она јасна и очекивана линија смисла, она је у својој суштини дубоко мотивисана, а стилску цјеловитост најбоље препознајемо у „глатком“ и гипком пјевању, у сигурном стиху и потпуно природном току мисли.

Пробраном лексиком и разноликошћу мотивских кругова, Милена Северовић тако изграђује чврсту конструкцију своје поезије, кроз коју пажљиво испољава сопствене емоције, сопствена схватања, своје виђење, мисаоност и одређење према универзалним категоријама живота и човјечанства.

Језик у овој поезији у тренутку постаје живот, а одмах затим се враћа у свој првобитни облик.

Он је код пјесникиње Милене Северовић свеприсутан, благ и горак, истовремено.

Далек као пут од Славније до Срема.

Ђорђе Брујић