Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Царски Руси – белогардејци оставили су неизбрисиве, капиталне трагове у српској архитектури, просвети, науци, култури и уметности и то као универзитетски професори, академици, оснивачи научних института, издавачи, писци, песници, новинари, стрип-ствараоци, оперски певачи, балетски уметници, сликари, кинематографи… Да није било Николе Краснова, Гергија Сајмолова, Романа Верховског, Валерија Сташевског, Виктора Лукомвског, Николе Васиљева и десетине других руских архитетаката модерни Београд био би сиромашнији за стотине најимознатнијих градитељских ремек дела!

Иверска капела на Новом гробљу (фото: Драго Делић)

И прва школована српска козметичарка стигла је са руским избеглицама, као и први пилоти у првој српској компанији Аеропуту, били су белогардијсци. Све њих је у својој тек објављеној монофрафској студји од капиталног значаја за српску историју и издаваштво побројао је Драго Делић , који их је “крстио” као “Руске Србе”.

Док сам спородио поступак рехабилитације Анатолија Ивановића Прицкина, највећег српског издавача између два светска рата, схватио колико је била интелектуално моћна и образована руска емиграција, која је дошла у Србију. Делићева књига енциклопедијског садржаја и значаја уверила ме је, да је моје неизмерно поштовање и љубав према великанима и стварацима из царске Русије оправдано. Читајући обиље педантно сложених информација које је прикупио Делић учврстио сам мишљење да је комунизам био велико зло, које једино добро донео Србији што су због њега на нашем тлу обрели царски Руси!

Зграда Маријинског девојачког интитута (фото: Драго Делић)

Делић наводи, да су бројни су примери јединственог у историји пријатељства руског и српског народа, а највећи међу њима се свакако десио током Првог светског рата и после Октобарске револуције коју многи историчари називају октобарски преврат. Наступио је трогодишњи грађански рат, у коме је страдао велики број Руса, а Русија ушла у совјетску еру, супротну традиционалном руском бићу и вредностима. Први светски рат се за Русију завршио трагично, иако је дала велики допринос победи савезника, односно поразу сила Осовине. Оборена је династија Романов која је за више од 300 година човечанству подарила бриљантне ванвременске књижевнике, композиторе, оперске певаче, балетске уметнике, архитекте. Настао је највећи избеглички егзодус у којем је око два милиона Руса расуто по свету. Тек створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца прихватила је више од 45.000 царских Руса, аристократа, грофова, уметника, писаца, професора, теолога, официра, њихових породица, и пружила им највиши степен самосталности. Због традиционално блиских веза ,велика већина, скоро 90 одсто избеглица смештено је на подручју Србије. Не мали број прошао је кроз нашу земљу даље ка Европи.

У Србију је стигла елита руске емиграције, како рече др Жарко Димић (рецезент “Руских Срба“), образовани Руси, дошли су као мелем на рану ратом разореном српском бићу. Србија је у тек завршеном Великом рату изгубила око 1.300.000 становника, скоро половину мушке популације, уништена је бројна инфраструктура, куће, цркве и манастири. Скоро да нема области у којој Руси нису оставили велики траг у обнови српског друштва и културе.

Спомен плоча на улазу зраде у Сремским Карловцима у којој је становао генерал Врангел (фото: Драго Делић)

Ова врсна Делићева студија под насловом “Српски Руси, један век руске емиграције у Србији – наслеђе и поуке из прошлости“ доноси низ чињеница и дешавања која су претходила овим бурним догађајима, који су променили ток светске историје. Поред околности које су довеле до пада династије Романов, убиства читаве породице цара Николаја Другог, закључења сепаратног мира Лењинових комуниста са Немцима, грађанског рата у Русији, Драго Делић у књизи ставља акценат на велика дела, односно наслеђе које су избегли Руси оставили Србији. Мала варош Сремски Карловци постала је незванична престоница избеглих Руса. Ту је било седиште последњег команданта царске војске Петра Врангела и његовог штаба, Руске православне заграничне цркве и њеног поглавара митрополита Кијевског и галицијског Антонија Храповицког. Широм младе Краљевине СХС, али највише на територији Србије основане су образовне институције – кадетски корпуси, девојачки институти, гимназије који су наставиле да раде по школском систему какав је био у царској Русији.

У овој књизи у неколико поглавља обрађене су бројне теме, о доприносу Србије и Русије завршетку Првог светског рата, подршци цара Никола Другог Србији, пресудном доприносу Солунског фронта за завршетак Великог рата, доласку и пријему руских избеглица, животу генерала Врангела у Србији, руским универзитетским професорима, академицима и оснивачима научних института, архитектама и градитељима модерне Србије, познатим писцима и песницима, лекарима, творцима „златног доба“ српског и југословенског стрипа, оснивачима и великанима српског Балета, Опере, најзначајнијој личности међуратног и поратног позоришног живота Јурију Ракитину. Затим доприносу развоју српске кинематографије, сликарства, авијације. Први пилоти „Аеропута“, претече ЈАТ-а били су Руси.

Табла на Тргу Руских кадета у Белој Цркви (фото: Драго Делић)

Уметници престижних установа Бољшој тетра из Москве, Александринског и Маријинског из Петрограда, позоришних сцена Одесе, Кијева, Харкова, дали су пресудан допринос обнови културног живота у Србији. Оснивачи су српског Балета и Опере, који су овог пролећа обележили велики јубилеј, 100 година успешног рада и награђени Сретењским орденом. Ова књига нас враћа у то време када су примабалерине Народног позоришта Нина Кирсанова, Олга Соловјева, Марина Олењина, Маргарита Фроман пронеле славу српског балета на позорницама широм света.

Она чува од заборава тај међуратни период, када је Београд постао један од незаобилазних европских културних центара. У Београд долазе водеће звезде тога доба, а наши уметници гостују по светским центрима. Кроз ненадмашни и дирљив дочек светске балетске легенде Ане Павлове, приликом посете Београду, у марту 1927. године, видимо колико су музичка култура и укус публике били на високом нивоу. Још на Железничкој станици дочекала је маса света, а чувари реда имали су многои проблема да јој „прокрче“ пут до аутомобила. Наша Нина Кирсанова, пореклом Рускиња, тада је постала један од водећих чланова њеног великог мултинационалног ансамбла на турнеји по светским метрополама.

Краљице руске романсе Олга Јанчевецка одабрала је да живи у Београду, где је певајући по београдским ресторанима и на неким представама у Народном позоришту, привукла пажњу водећих европских продукцијских кућа. Јединственом интерпретацијом познатих руских романси обезбедила је заслужено место у српској и руској музичкој култури, али је данас потпуно заборављена. Почива на руском делу Новог гробља у Београду поред бројних уметника, професора универзитета, архитеката.

Руска црква у Београду (фото: Драго Делић)

Књига нам доноси веома занимљиву биографију великана стрипа Ђорђа Лобачева, који је оставио упечатљив траг у српској и руској култури, његовим записима о свом раду у Београду, међуратном успону српског стрипа, учешћу у покрету отпора и ослобођјењу земље. У време Информбироа морао је да оде са породицом у Румунију а после у Совјетски савез где се остварио у другим областима, али наставио да долази у Србију и сарађује са водећим издавачима књига и стрипа, Просветом, Политиком, Дечјим новинама из Горњег Милановца. Такође и приче о осталим члановима чувеног „Београдског круга“, једног од водећих центара европског стрипа; Николи Навојеву, Алексију Ранхнеру, Сергеју Соловјеву, Ивану Шеншину, Константину Кузњецову, Владимиру Жедринском, издавачима Анатолију Ивановићу Прицкеру и Александру Јефимовичу Ивковићу.

Посебно је занимљиво поглавље о свакодневном животу обичних и знаменитих људи где се налазе приче о судбинама појединих личности и породица, ненадмашним казочким „џигитовкама“, због којих су увођене додатне линије до хиподрома на Царевој ћуприји, о Гриши Сперанском и његовом друштву из Врњачке „Швајцарије“ посвећеном Врангелу и грофу Рајевском, којег је велики Толстој овековечио у лику Вронског. А нарочито је дирљива прича о Калмицима, једином будистичком народу у Европи и њиховом јединственом насељу у Малом Мокром Луку на периферији Београда, њиховом храму (једином будистичком у Европи), о томе како су вешто копали темеље палате Албанија и других београдских грађевина, љубави према коњима, генералима и племићима који су постали умешне занатлије и творци рукотворина.

Споменик генералу Врангелу и Белој Гарди у Сремским Карловцима (фото: Драго Делић)

Калмници су били толико велики антикомунисти који желели да у Србији дочекају Црвену Армију. Колективно су се иселили прво у Немачку, па онда у Америку. Делић открива да су три Калмника остала у Србији и то браћа Љаља и Бакуљ – Зољванов и Учур Куљдинов, фудбалер, који каријеру завршио у Зренанину. Љаља је захваљујући једном америчком продуценту постао глумаац који забележио улога уз Ђину Лолобриђиду и Џека Николсона. Био је Богом дан за улоге Татара, Монгола и Кинеза!

Једно од поглавља посвећено је новом таласу избеглица из Русије и Украјине, који нам, како Делић истиче, показује да Други светски рат није решио нека кључна питања. Исти проблеми појављују се на суров начин после стотину година. Не улазећи у политизацију рата у Украјини, ово поглавље нам доноси податке о позитивном утицају овог новог талас избеглица. Процењује се да је у Србију дошло око 150.000 руских и скоро десетак хиљада украјинских избеглица. То су оквирни подаци, јер неки одлазе даље, долазе нови, али успореније него почетком ратних дејстава. Сада долазе углавном млади, студенти и пословни људи који су пре рата сарађивали са страним компанијама, а тренутно због санкција или отежаних услова пословања нису у могућности да раде у Русији и Украјини. И једни и други у својим земљама нису пожељни због избегавања војне обавезе, али рачунају да ће се временом тај однос променити.

Споменик Николају Краснову на Ташмајдану (фото: Драго Делић)

Као што је познато, Украјинци су масовно одлазили у Пољску, Немачку и друге западне земље где су веома пожељни због недостатка радне снаге, док је Србија за Русе, као и пре 100 година најпожељнија дестинација, због традиционално јаких веза и културе. У Србији је према подацима Агенције за привредне регистре, за годину дана основано око 1.500 привредних друштава и 5.000 предузетничких радњи, чији су оснивачи највећим делом Руси. Њихова делатност су претежно ИТ сектор, консултантске активности и трговина на велико. Седиште фирми је претежно у Београду, мањим делом у Новом саду, Панчеву, Јагодини и другим местима.