• У Великом изложбеном салону Банског двора 11. октобра (сриједа) 2023. године биће отворена изложба ТРАГОМ СУНЦА И КАМЕНА академског сликара САВА РУПИЋА из Требиња. Изложбу обухватају  слике средњег и малог галеријског формата, а биће изложено између  50 и 70 радова и 12 радова у мозаику. Већина слика рађена је у посљедње двије године, техникама уље на платну и акрил на платну. Много слика и мозаика су инспирисане дивљим наром  херцеговачким.

О стваралаштву Сава Рупића писао је угледни ликовни критичар и професор Ђорђе Кадијевић.

„Битна особина модерног сликарства од његовог почетка па готово до краја између осталог јесте дилема сликара између две кардиналне позиције: фигуралност и (или) апстракција. Готово да нема сликара из времена предоминације модерне уметности у којој се неће приметити извесна колебљивост, ма колико била дискретна, побуђена дилемом определења за или против фигурације односно апстракције. Ова врста напетости која је заокупљала сликаре из периода модерне, данас, у тзв. постмодерно време изгубила је на значају, до те мере да би се могло рећи да објективно више и не постоји, осим у анахроничним асоцијацијама.

Траг дивергенције поменуте усмерености према фигурацији односно апстракцији осећа се на сликама и у мозаицима Саве Рупића који је као сликар у последње три деценије био живи сведок горе поменуте појаве. Она на њега није утицала довољно снажно да би определила начин његовог схватања сликарства. Али, на овој изложби приметиће се, чак и лаичким оком да Рупић на известан „компромисерски начин” толерише фамозни дуализам сликања на фигуративан или апстрактни начин. Његова већа преокупација је да нађе сопствену сликарску митологију, и искаже се изражавајући се у складу који стварају контуре његовог личног, унутарњег света који као уметник носи у себи. Заиста, Рупић је живео у време мноштва могућих дестинација сликарских праваца, међу којима се хтео или не, морао наћи у искушењу за определење.  Али, Рупић није био подложан утицају бројних „праваца” у начину сликања чија остварења је имао прилике да види. У њему је преовладало једно смирено, стабилно осећање оног што би се могло назватиелементарним својством сликарства. Ово не значи да је он био у истину толико самоуверен и спокојан као што се чини када се гледају његове слике и мозаици. Пре изгледа да је за њега унутрашњи конфликт стваралачке свести, воље и акције изгледао као какав авантуризам који, у име озбиљности и исказивања самопоуздања треба пренебрегнути. Какве дилеме је Рупић носио у себи као сликар то он сам најбоље зна. Али се на сликама које видимо на овој изложби, као и на оним од пре ње неће осетити траг колебања, тзв. „тражења” и провокативне упитаности као код толиких других његових савременика. За њега се може рећи да је сликао на смирен спокојан начин. Њега је више радовало да исказује посебности ликовног израза у две технике као што су уљано сликарство и мозаик. А једноставност у избору мотива, садржаја који слика или мозаик „казује” обележава оним спокојством које у свему што се оком може видети и сликом представити, има довољно разлога да буде уметнички исказано.

Његов чест мотив је нар на столу, фасада куће преко пута, круница расцветале биљке. Када слика, Рупић је у екстази поетског реализма чије главно изражајно средство јесте боја. Иако слика доста широком четкицом и изоставља детаље, он обогаћује структуру свога локалног тона благо назначеним акцентима јаче или слабије наглашених нијанси са хроматског спектра. У мозаицима је чвршћи, компактнији, штои одговара природи тог медија који се сам од себе намеће таквим својствима. Али извесна поетичност, топлина и интимистичка присност доживљаја једнаки су и на сликама и мозаицима.

Саво Рупић је гледан из шире прспективе него што је она која обележава његово завичајно подручје један од доста ретких сликара који је без сумње у најбурније време што га бележи историја ликовне уметности, успео да сачува свој мир и да га на начин прихватљив за човека коме је суђено да живи и битише у том немирном свету духа и тела, буде разумљив и прихватљив.

Као да су „демони” модернистичког кошмарног света уметности мимоишли свест и дух Рупићев илије пак њему пошло за руком да напором креативне воље сузбије агресију тих демона. Осећа се то по томе што човек кад посматра његову слику, био више или мање упућен у кошмар олујног простора уметности нашег времена, пожели да поседује његову творевину. И ако та слика заиста постане нечије власништво, извесно је да неће наићи другачије расположење у коме ће тај ко гледа његово платно или мозаик рећи: „Е доста ми је овог” Рупић није ишао на фасцинацију, на очаравање гледалаца које ће их држати у доброј вољи у простору његових слика. Уместо агресивних ефеката, његова слика ће живети у нама захваљујући зрачењу своје особите топлине. Њу неће умањити ни Рупићев широки, снажни, мушки потез четком. Напротив, његов сликарски или мозаичарски „рукопис” биће јака, па можда и најјача компонента привлачности која нас везује уз Рупићев „свет”.“

ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ