• Борци Херцеговачког одреда црногорске војске у Првом свјетском рату, синови и унуци оних српских витезова, Црногораца и Херцеговаца, који су јула 1876. године дочекали на Вучјем долу турску војску под командом Мухтар- паше, и однијели једну од најзначајнијих српских побједа у 19. вијеку, морали су поновити подвиге својих пређа у борбама које су носиле у себи одсјаје драме која се догодила на Косову пољу на Видовдан 1389. а које су се у рејону Грахова и Клобука водиле до после Бадњег дана и Божића 1916. године.

Обновљена капела Светог Димитрија на Клобуку, Видовдан 2018. године

Црна Гора је у временима мрачног турског ропства издигла себе као бакљу слободе у коју су биле упрте српске очи. Тако смо и ми Граховљани, као херцеговачко племе, тежили да постанемо дио Црне Горе јер смо у њој налазили оно што нам је требало – слободну српску државу. У томе смо и дефинитивно успјели када смо поразили турску силу на Граховцу, прије 160. година. Никшић, као најближи град у Херцеговини смо ослободили од Турске и отели од Аустро-Угарских аспирација 1878. године а Црну Гору учинили независном и међународно признатом. Али је наш народ у Босни и Херцеговини опет остао под туђинском влашћу, овог пута Аустро-Угарском која је окупирала ту српску територију. Није било лако оним јунацима из Херцеговине који су раме уз раме са борцима из Црне Горе учествовали у Вељем рату и величанственим побједама над Турцима на Граховцу и на Вучијем долу гледати како им толико жељена слобода неправедно измиче и како се црта граница према Црној Гори. Али нису клонули духом.

Духом нису клонули ни када се моћна монархија дрзнула до краја и анектирала Босну и Херцеговину 1908. године. Нису клонули духом ни када је Принципово понављање Обилићевог подвига на Видовдан 1914.године покренуло швапску силу на двије српске краљевине. Силу која је жељела да и њих обуче у своје униформе и натјера да пуцају на браћу. Спремно су дочекали и тај моменат да стану у борбени строј заједно са својима као што су и прије тога учинили на Граховцу и на Вучијем долу. Јер су у Црној Гори видјели своју, српску и слободну, православну краљевину. Видјели су у њој слободу.

И на Херцеговачком фронту као добровољци у војсци краљевине Црне Горе одбили прве нападе Аустро-Угарске у августу и септембру 1914.године. Наставили да их одбијају и цијелог октобра те године. А онда су 1915. године након почетка аустро-њемачке офанзиве чували заједно са Санџачким одредом одступницу војсци Краљевине Србије. Једна од најжешћих борби јесте и она која се водила овдје на Застрму у којој су погинули многи наши преци у борби против много бројнијег непријатеља.

Краљ Никола је посјетивши Никшић да обиђе рањенике Херцеговачког одреда том приликом похвалио борце што је и забиљежено у ,,Гласу Црногорца“:

,,Из мојега Никшића, гдје пођох да посјетим и видим рањенике Херцеговачког Одреда Моје храбре војске, шаљем Мој краљевски поздрав, Моје признање и изразе моје очинске љубави дичним јунацима са Троглава, Вардара, Клобука, Грахова и Космача, који својом побједом над много надмоћнијим непријатељем задужише Отаџбину хвалом и учинише Српству услугу у овијем данима муке и славе. “

Повлачење српских трупа преко Црне Горе отпочело је 3. децембра.

Војска краљевине Црне Горе је требала да повлачење обезбједи од непријатељског дејства из Санџака, Херцеговине и Боке.

Пред сам напад аустроугарске војске 5. јануара 1916 године Херцеговачки одред је био распоређен од планине Биоча до Граховске плоче и бројао је 9.200 војника наспрам 20.000 аустро-угарских, 13 митраљеза наспрам 114 аустро-угарских и 21 артиљеријско оруђе наспрам аустро-угарских 221. Задатак је Херцеговачког одреда био да најупорније брани гранични фронт.

Клобучки сектор одбране – 1 1/2 батаљон ( Граховски и Полубатаљон херцеговачких добровољаца, 977 бораца, 4 митраљеза и 5 топова) водио је главне борбе у периоду од 7 – 10 јануара 1916. са групом пуковника Леринца – 5 ландштурмских батаљона и 4 батерије.

Херцеговачки одред је у тродневној борби (7-9 јануара) својом упорном одбраном успио да одржи своје положаје и одбије нападе много надмоћнијег противника. Отпор Херцеговачког одреда био је врло добар. Њихово повлачење 10 јануара с граничног фронта је последица бројне, особито материјалне слабости браниоца. Херцеговачки одред је својом упорном одрбраном омогућио својој врховној команди да предузме повлачење црногорске војске у правцу Скадра, које је било планирано али до којег није дошло. Војска Краљевине Србије успијела је да се повуче. И успјела је да се врати! Да се врати и да избрише међу коју су непријатељи постављали између Херцеговине и Црне Горе а за коју знамо да је неприродна и да и са једне и са друге њене стране прелива иста, српска крв која се лила за ослобођење и уједињење.

То су били наши преци. То су били Срби. Данас су између нас углавили поново ту исту, неприродну границу која је постојала и пред тај рат. Али овога пута наше су улоге замијењене. Црна Гора је сада под окупаторском чизмом, савременом Аустро-Угарском, у виду злочиначког НАТО пакта, а са друге стране је бакља слободе, каква је некада била Црна Гора, у виду Републике Српске – слободне српске државе. Срби из Херцеговине су ову врсту терета и окупације издржали. Сада смо ми, Срби из Црне Горе дошли на ред да исту муку поднесемо водећи се вашим примјером онако како су се ваши преци водили примјерима неустрашивих горштака из црногорских брда. И будите сигурни да и са наше стране има оних који ће ако до тога буде морало доћи стати уз раме са вама да бранимо слободу Српске онако како су ваши преци заједно са нашима бранили слободу Црне Горе и одступницу Србије да би имао ко да нас васкрсне, спаси и ослободи.

Жртвовање Црногораца и Херцеговаца, на Клобуку и читавом Херцеговачком фронту у борби против далеко надмоћнијег непријатеља, има у свом коду Видовданску мисао цара Лазара из 1389 године. Нема веће љубави него да ко положи душу своју за ближњега свога – то су ријечи Господа нашега Исуса Христа. Јунаци Херцеговачког фронта, свјесни колико је непријатељ моћнији од њих, нису могли не знати да иду у смрт. Али љубав према Христу, слободи и Српству поднијела је своје жртве не плашећи се смрти. Зато се треба сјећати! Јер је и заборав врста издаје. А ми нашим сјећањем држимо одступницу храбрим подвизима српске војске краљевина Црне Горе и Србије да неокрњени стигну и до генерација које после нас долазе. Исто онако како је војска краљевине Црне Горе на Херцеговачком фронту и легендарном Мојковцу држала одступницу војсци краљевине Србије да би се она пробојем Солунског фронта на српско тло вратила славом побједника и избрисала границе које су међу Србима постојале.

Нека и ово наше скромно сјећање на претке којих нисмо достојни буде прилог васкрсењу и побједничком повратку Српства Христу и својој суштини.

Говор на Видовданској прослави 2018. године, на Клобуку, поводом 100. годишњице побједе у Великом рату,
испред удружења Граховљана ,,Стара српска Херцеговина“.
Извор: Марко Ковачевић Блог