Прије двије недјеље у нашу јавност је процурила вијест да Српска православна црква у мају 2018. године, на Светом архијерејском сабору, спрема усвајање новог устава. Недавно је у јавност прогуран и текст Предлога устава Српске православне цркве. Поставља се питање зашто тај текст није упућен на јавну или стручну расправу која би трајала најмање годину дана? Комисија за писање Устава Српске православне цркве тај текст је тек недавно упутила архијерејима. Сасвим је сигурно да су два мјесеца недовољна да се српски архијереји темељно упуте у Предлог устава Српске православне цркве, да консултују стручњаке и да по ширини и дубини упуте примједбе и сугестије.
Српску православну цркву чине архијереји, остало свештенство и монаштво – и народ. Флоскула „Српска православна црква и њени вјерници“ је у теолошком смислу потпуно неправилна јер сви ми чинимо Српску православну цркву. Стога, буни то што мирјани, посебно бројна свјетовна лица упућена у проблематику која се тиче израде новог устава Српске православне цркве, уопште нису ни били консултовани. Поред тога, већ је реаговало неколико јереја из Републике Србије, Републике Српске и расејања и тражило да и мирско свештенство добије прилику да упути примједбе и сугестије.
Пошто већ нисмо добили ту прилику, ни ми мирјани ни наше мирско свештенство, ред је да онда о Предлогу устава Српске православне цркве дискутујемо у медијима. Стога, користим прилику да на страницама “Слободе” говорим о рјешењима из предлога устава која се тичу идентитета Српске православне цркве. С тим у вези, када је ријеч о националним питањима српског народа – које је Српска православна црква увијек штитила – у тексту има добрих рјешења, али има и лоших рјешења. Сматрам да је добро да Српска православна црква продужи своје званично име додавањем имена Пећка патријаршија. Тиме би ново име гласило Српска православна црква – Пећка патријаршија. Новим именом би била појачана већ неоспорна идентитетска веза са Косовом и Метохијом, а на симболичан, али јасан начин, потврђена државност Републике Србије у јужној српској покрајини. Пећка патријаршија јесте у темељу српске државности и Републике Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Није сасвим јасно због чега би Српска православна црква требало да добије чак 17 нових архиепископа: на челу четири старе и чак 13 нових митрополија? Уопште није јасно по којим критеријумима су бирана архиепископска сједишта? Како је могуће да Епархија зворничко-тузланска са више од милион људи – неколико стотина хиљада православних вјерника, али и са бројним суграђанима муслиманима и римокатолицима – остане у рангу епископије, а да владика далматински добије титулу архиепископа?
Поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве неколико епархија треба да буде дигнуто у ранг митрополија али критеријум за то мора да буде изричит.
Посебно забрињава што је Предлогом устава Српске православне цркве предвиђено да титула патријарха српског треба да буде преименована у „патријарха српских и поморских земаља“. Ријеч је, наиме, о древној титули која је пратила владарску титулу. Међутим, не може се титула српског првојерарха од прије 800 година механички примјенити данас, јер то асоцира да су Република Србија и Република Српска српске земље, а Црна Гора „поморска земља“.
Има објашњења да се тако „најбоље чува јединство цркве“ на свим меридијанима. То објашњење је погрешно. Наиме, цјеловитост Српске православне цркве нико озбиљан не доводи у питање у Калифорнији, Буенос Ајресу, Кејптауну или Сиднеју. Цјеловитост је на првом мјесту под ударом у Црној Гори гдје режим радикалних атеиста и црногорских сепаратиста има намјеру да истјера Српску православну цркву с њених вишевјековних простора. Демократска партија социјалиста је то, чак, уврстила у петогодишњи план.
Црна Гора се као „поморска земља“ не смије уводити у будући устав Српске православне цркве: нити као могућност, нити као нејасноћа, нити као недореченост. То данас може да асоцира на либералски „медитерански Монтенегро“ или Ђукановићев „јадрански Монте Карло“. Кад год се у посљедњих тридесетак година Црна Гора издвајала из српских земаља, црногорски сепаратисти су изнова подвлачили „морску спону“ насупрот српској. Архијереји Српске православне цркве не смију да буду ти који би, усвајањем уставног рјешења о „српским и поморским земљама“, издвојили или отворили пут издвајању Црне Горе из српских земаља. Титула нашег патријарха треба да остане кратка и јасна – патријарх српски.
(Слобода, 14. 3. 2018)
Преузето са портала Стање ствари