Калиновик је данас мала варош која демографски нестаје па с тугом можемо констатовати да се по броју становника сигурно приближава оној маленој касаби из предаустроугарског периода. А тада, 1879. године, недуго након Берлинског конгреса, у Калиновику је према подацима које доноси у истраживачком тексту КАЛИНОВИК, НАЈУСАМЉЕНИЈА ЧАРШИЈА НА СВИЈЕТУ Bljesak info,23.септембра 2022. године било 11 кућа у којима су живјела 84 становника.
Након доласка Аустроугарске монархије долази и макадамски пут из правца Сарајева, а у Калиновику се почиње градити војна инфраструктура, три велика утврђења, Градина, Везац, Врања глава и зграде за војни гарнизон у самом насељу, а саграђен је и мали пансион Ла Вила. Ускоро 1888. године је освештана и православна црква. Недуго након тога почиње са радом и основна народна школа у оквиру црквеношколске аутономије.
Осјетивши прилику за уносне послове за аустроугарском влашћу долазе и занатлије, трговци и кафеџије. До 1910. године се број становника значајно повећава, а Bljesak info у истом тексту наводи да те године у Калиновику има 56 кућа са 879 становника од којих је 571 становник припадао војном особљу.
Како убрзо долази и Велики рат 1914. године та врста развоја бива прекинута да би се наставила између два свјетска рата када Краљевина СХС, а затим и Краљевина Југославија у Калиновику гради велики артиљеријски гарнизон Краљ Александар.
Скоро све објекте овог гарнизона нова комунистичка власт након 1945. године је без разумних разлога порушила, а радове је изводило предузеће Истра.
У међуратном периоду се у овој варошици у значајној мјери развија трговина и занатство, а најзначајнији трговци и занатлије нису припадали домицијелном становништву, него су као и за вријеме Аустроугрске монархије били из других босанскохерцеговачких мјеста.
Ми ћемо се у овом кратком осврту само подсјетити најзначајнијих трговаца и занатлија у Калиновику у том међуратном периоду чувајући их на тај начин од заборава и надајући се да ће неко од млађих истраживача овог периода сачинити обимну студију о Калиновику у том времену.
АУСТРОУГАРСКИ ВОЈНИ ЛОГОР У КАЛИНОВИКУ ПРЕД ВЕЛИКИ РАТ
КАЛИНОВИК ИЗМЕЂУ ДВА РАТА
КАЛИНОВИК ШЕЗДЕСЕТИХ ГОДИНА ДВАДЕСЕТОГ ВИЈЕКА
ОСТАЦИ СТАРЕ КАСАРНЕ КРАЉЕВСКЕ ВОЈСКЕ У КАЛИНОВИКУ (Комунисти је назвали пољопривредно добро по предузећу коме је додијељена)
Ово подсјећање је засновно на причама и преосталом шкртом сјећању старих становника Калиновика и треба га посматрати само као сјећање и отимање од заборава што још заборављено није.
Подсјећање нам је у овом тренутку неопходно јер о развоју Калиновика ни у периоду Аустроугарске монархије, ни за вријеме Краљевина СХС 7 Југославије, дакле, од 1878. до 1941. године нико није писао. Трагова о развоју трговине и занатства нема ни у исцрпном истраживању Сарајевска српска чаршија 1919. до 1941. године, ни у сличним расправама, иако би се очекивало да се у тим расправама понешто нађе и о Калиновику тог доба. Вјероватно би се понешто могло наћи у Бечком архиву за период 1878. до 1914. године, или у штампи из БиХ у периоду 1914. до 1041. године, али за то је потребно и дуго вријеме и исцрпљујући истраживачки рад.
А док се то не деси, ако се деси, од користи нам могу бити и ова фрагментарна и само фактографска сјећања забиљежена у посљедњи час од ријетких још живих Калиновчана који понешто знају и о том периоду.
Најпознатија газдинска породица је била породица Чокорило. У Калиновику су имали двије велике куће, хотел и једну мању кућу, а у Мостару такође три куће код Рондоа. Глава породице је био Митар Чокорило. Ту су живјели и Богдо звани Гроф, Ацо, Момо, Дејо и Драго.Бавили су се у већој мјери угоститељством и трговином.
Чокорилима су имовину конфисковали комунисти, а у Калиновику је остао да живи само Дејо који је био познати аутомеханичар.
Данас у Калиновику нема Чокорила.
ЈЕДНА ОД ПРЕОСТАЛИХ ЧОКОРИЛОВИХ КУЋА
Трговином и угоститељством су се бавили и Милинковићи који су поријеклом вјероватно из Гацка. Њихова имена нису нам позната. Имали су велику кућу која постоји и данас а налази се у центру чаршије. Кућа је недавно реновирана, а налази се с лијеве стране пута за Улог непосредно прије моста на Расовчи. Штета је што натпис на кући који су комунисти 1945. прекрили малтером током недавног реновирања није сачуван као свједок времена. И данас становници Калиновика ту кућу зову Милинковића кућа.
И ова кућа и сва Милинковића имовина су конфисковани, а у њој је једно вријеме посље рата била смјештена УДБА.
Шта се с трговцем Милинковићем догодило након 1945. није нам познато.
СТАРА МИЛИНКОВИЋА КУЋА ПРИЈЕ РЕНОВИРАЊА
ОСТАЦИ СТАРОГ НАДПИСА НА МИЛИНКОВИЋА КУЋИ (Фотографија је случајно начињена)
Угледна породица су били и Нинићи поријеклом из Мораче. Они су били краљевски концесионари и снабдијевали су хљебом војни гарнизон. Имали су двије куће, дућан и пекару. Куће су им се налазиле с лијеве стране пута за Улог, одмах када се пређе мост на Расовачи. Сву имовину су им комунисти спалили 1945. године, а они су се одселили у Америку. Од свих Нинића нама је познато име само Неђељка Нинића Меда који је 1938. године побиједио на регионалном смучарском такмичењу у Калиновику које је организовала Славија.
Значајно мјесто у овом подсјећању припада и породици Андрић који су били кафеџије. Глава куће је био Илија Андрић звани Бајдала. Синови су му били Влајко, комадант мјеста 1941. године и Весо. Влајко је 1945. избјегао у Америку, а Весо је погинуо код Зиданог Моста.
Столарску радњу у Калиновику је имао Милош Брајан познатији као Мишо Пепић, по мајци Пепи.
Занатством се бававио и Едуард Рац. Имао је синове Драга и Мика. Мико је нестао у току НОБ-а, а Драго је радио у пошти као телефониста и након пензионисања одселио у Сарајево.
Трговци су били и Цабе, у Калиновику познати као Цабићи. Глава куће је био Анђелко Цабић, а задњи потомак Драгица Цабић. Данас постоји Цабића кућа, али Цабића више нема.
Трговином се бавио и Александар Леко Тошовић, а кућа му је била непосредно иза цркве. Ту кућу је након рата купио Гавро Лаловић Челоња локални трговац стоком.
Трговином се бавио и Јово Ждрале, а кућа му је била такође близу цркве, а након рата је ту кућу купио Сајо Шкркар.
Ждрали у Јажићима су имали своју пилану у сувласничком односу и користили су је по данима, наизмјенично .
У Калиновик је почетком 20. вијека доселио и Јожица Радошевић који је био пекар. Имао је сина Пера, а Перо је имао кћер Зору.
Позната породица у то вријеме у Калиновику су били и Јакшићи. Глава породице је био Лазар Лако Јакшић. Он је био обућар,а имао је синове Срета и Ника.
Од Јакшића се помиње још и Драго који је прво био берберин, брицо, а касније се школовао и био судија.
Лако Јакшић је купио велику кућу од неког аустријанца, а ту кућу је касније купио Данило Церовина који је имао ковачницу поред цркве. Остаци те ковачнице постоје и данас.
Позната породица су били и Јагличићи. Сава Јагличић је у Калиновик доселио крајем 19. вијека из околине Пљеваља, а његов син Петар је био месар. Петар је погинуо је 1945. у околини Сарајева као припадник ЈВУО.
У Јагличића кући је 1941. године ноћио краљ Петар када се повлачио са пратњом за Никшић.
По статусу чаршијске господе у Калиновику су у успомени остали учитељи Бајо Павићевић и пољакиња Камила Пахолек, а онда, свакако и свештеници Ристо Кочовић, Секул Секуловић, Милош Минић и Васиљ Тунгуз.
Након изношења ових шђкртих података ми се заиста надамо да ће неко од млађих истраживача сачинити детаљну слику ове вароши између Лелије, Зеленгоре и Трескавице у периоду од 1878. до 1941. године.
До тада ће и ово кратко подсјећање чувати какву такву успомену на ову српску варош која пред нашим очима дефинитивно нестаје.
Раде Р. Лаловић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
