Фотографија преузета од Горана Ковачевића, пријатеља из ових драгих дана.

Културно-умјетничко друштво „Јован Дучић“ из Требиња, основано је при Саборној православној цркви у Требињу 2002.г. (надам се да је податак тачан). Те исте године свој рад обновило је и старо градско КУД „Алат“, које је иначе прекинуло рад и наступе почетком 90-их, због грађанског рата у БиХ.

„Алат“ је основан у годинама снажног југословенског комунизма 1956.г., као друштво радника највећег радног колектива у граду- Индустрије алата у Требињу. Израсло је уз помоћ КУД „Васо Мискин Црни“, комунистичког друштва основаног 1945., које је понијело има по „народном хероју“ рођеном у околини Требиња. Национална безличност овог друштва до данас, посљедица је безличности (антисрпског смисла) из које је и настало.

КУД „Јован Дучић“ било је прво српско, омладинско друштво из Требиња од рушења Краљевине и почетка комунистичког насилног дисконтинуитета са нашом националном традицијом. Утемељено је по старој српској традицији – да све народно важне и опште корисне српске установе исходе из Цркве као духовне заједнице српског народа. Понијело је има славног српског пјесника, кога су комунисти толико презирали и затирали да је његов стих у родном Требињу био скоро па непознат.

У октобру 2000. године из порте манастира Светог Саве у Либертвилу (САД), кога је иначе основао први српски епископ у Америци Мардарије Ускоковић, уз највише државне почасти Србије, Црне Горе и Републике Српске пренесени су земни остаци једног од највећих српских и херцеговачких пјесника Јована Дучића у родну Херцеговину. Требало је чекати 57 година за то велико дјело. Комунистичка црвена куга била је наочиглед сломљена али њене ране и заразе биле су свуда видљиве и живе.
Прво је Требињска гимназија понијела Дучићево име, а онда и Културно-умјетничко друштво српске требињске омладине, утемељено да оживи кореографије народних игара од Вардарске Србије до Лике и Далмације.

Прве ношње купљене за КУД „Јован Дучић“ биле су народне ношње српског народа Шумадије.
И сада памтим час када су нам подијељене потпуно нове кошуље са везом, тканице, чакшире и плетене чарапе. А опанци нови, жути као листови љубињског дувана.
Колико је само било среће на нашим лицима и љепоте када су та лица засијала у једном од најпознатијих српских народних одијела. Једино нам тада нису стигле шајкаче; то сматрам великим и недопустивим пропустом – јер српска ношња без капе није ни упола себе, а мушкарац без капе исто је што и роб без достојанства и слободе. Неко је био неук у својој доброј намјери па наше српске шајкаче остадоше негдје у Гружи или Мрчајевцима. Но младо и лијепо лице мане нема!

Прву поставу друштва чинили су углавном ученици трећих и четвртих разреда средњих школа из Требиња, а било је и млађих, понеко и старији. Но сви скупа као бирани једни за друге, складни и поредани к`о најљепши вез. Момци високи, здравог и јасног лица, пуни воље да се ради и што прије „савлада Србија“ да бисмо могло кренути и са првим наступима. Јер Херцеговини је била потребна пјесма и младост послије страшних година разарања и смрти.
Дјевојке младе и њежне као први кајсијин цвијет. Витке ко јелике како то пјесма каже, а оне и уживо баш такве!

Наша кореографкиња, она која нас је спремала за те прве наступе, али и била нешто попут „мајке друштва“, госпођа Рада Томашевић, била нам је ванредно занимљива особа.
У првом трену устукнете пред снажним карактером једне жустре жене; простријеле вас њене очи које пламте као жеравице и не остави вам се много избора у њеном говору који одлучно сијече. Или остајете у друштву или одустајете.

Но испод те привидне оштрине била је добра душа која нас је учила, бринула о нама и истрајно се борила за сваки наш наступ.
Која је то била радост када би нам Рада донијела вијест да ћемо наступати за славу града или да путујемо на неко гостовање. Хармоника се за час развуче, ноге саме везу, тијело се утегне као струна док мисли жуде да осване што прије тај дан.

Наше наступе памтим неизоставно. Но више од све те радости наступања било је наше путовање ка мјесту гостовања; пјесма и кикот, шале, урнебесни доживљаји и препричавања шта смо све видјели и срели. То су били аутобуси као из филмова – весеље и пјесма на точковима.

Посебно памтим наш наступ у касарни Војске Републике Српске „Билећки добровољци“ у Билећи на једној од посљедњих заклетви младих војника народу Републике Српске.
Испред сваке чете која је полагала заклетву стајао је по један наш пар у српској народној ношњи као представник народа коме се заклетва и полаже.
Како су само грмила млада војничка грла изнад Билећког језера: „Заклињем се да ћу чувати и бранити народ и границе Републике Српске! Тако ми Бог помогао!“
Данас је Војска РС сведена на један почасни вод.

Потом, наш историјски наступ у Подгорици. На дан Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, Великог српског жупана који је рођен у двору на Рибници, на обали Мораче, добили смо част да наступимо у Подгорици. Испред тада недовршеног Храма Христовог Васкрсења у Подгорици кренули смо у великој свечаној литији ка Немањином граду на ушћу Рибнице у Морачу. Обучени у ношње Шумадије одавали смо почаст народа уже Србије свом великом владару.

Док је литија ишла Немањином обалом (данас се више не зове тако; монтенегристички сепаратисти су је је преименовали у Булевар Светог Петра Цетињског) наишао је један монтенегрински усташа (монтенегризам је рођен из хрватског усташтва Секуле Дрљевића) и почео нас проклињати и псовати видјевши ношњу српског народа са три Мораве. Тада сам први пут осјетио страхоту зла које је затровало његошевску Црну Гору. Данас ми је јасно да је то био отров црвене комунистичке куге која је бљувала на обновљено прослављање великог родоначелника српске владарске династије у коме је учествовало и младо КУД „Јован Дучић“.

И за крај овог подсјећања на историјски важно КУД „Јован Дучић“ и његове прве чланове, издвојићу и наш први наступ на Цетињу.
На позив Митрополита Црне Горе и Приморја г. Амфилохија Радовића, добили смо част да наступимо у Цетињском манастиру на његову славу Светог Петра Цетињског!
Која је то била привилегија! До данас нисам имао вишу!

На дан када се прослављао славни владар Црне Горе који је зауставио крвне освете међу црногорским племенима, уједно и био Архиепископ цетињски (од трона пећког) који је сачувао Црну Гору у православном духу без труни издаје и завјештао јој пут са кога не смије скретати.

Чувена је његова клетва ономе у Црној Гори ко изда Православље и Свету Русију.

Дочекани смо тада у братској љубави од свештенства цетињског и ученика Цетињске богословије. Присуствовали смо Светој литургији и цјеливали руку Светог Петра Цетињског, а онда почашћени на свечаном ручку послије кога је Митрополит са свим богословима пјевао уз гусле. Дивне слике прошлих дана.

Увече је приређен свечани програм унутар манастирских зидина због бојазни од провокација. Иначе тај дан на Цетињу доживјели смо атмосферу страха и мржње која се осјећала свуда по граду према свему што је српско. Могли смо свратити само у једну кафану која је била сигурна за нас и богослове. Нисам тада разумијевао откуда таква напетост, па Цетиње је одувијек било Херцеговини најближа наша престоница.

Стјешњени унутар зидина Митрополит и високе званице чекали су наступ српског КУД-а из Требиња. На врло уском простору испод лучних стубова наступили смо пуни срчаности, ината и вјере. Никада нисмо тако гласно пјевали и подврискивали. А за то вријеме доље на Ћипуру код Краљеве цркве чуле су се клетве, арлаукање и вриска црногорског зла! Нису нам могли ништа, под крстом Светог Петра Цетињског и у шумадијском опанку газили смо жестоко своју свету земљу.

Усред тог жара пуче ми каиш на десном опанку! Мало је зафалило да не полети преко зидина од силине покрета. Умирих ногу, на прстима задржах опанак, одиграх до краја без да се што примјетило…наклон, аплаузи, овације. Митрополит је био задовољан, чула се српска пјесма до Орловог крша па даље на Ловћен Његошу; мој опанак остаде на нози!
Док сам радостан стајао под тремом цетињске светиње, испод кога је и Његош силазио на молитве, знао сам да смо испунили смисао због кога смо били и окупљени.

* Поздрављам нашу драгу Раду Томашевић, г. Мира Морића и све бивше чланове првог састава КУД „Јован Дучић“.
Ма гдје да сте не заборавите опанак из кога сте изашли!
Здрави и весели били!

ГОРАН ЛУЧИЋ