• Пред нама је проза која не штеди ни писца ни читаоца. У новој збирци прича Саше Кнежевића, ратне трауме и личне драме постају огледало у којем се траже изгубљени идентитети. У тексту који слиједи, Раде Р. Лаловић анализира зашто се истина о „временима збиљским” заправо никада не може сачувати у заштићеном излогу.

  

(Саша Кнежевић, Лутке се не чувају у излогу и љепше приче, Матична библиотека Источно Сарајево, 2026.)

Књига је изашла у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево 2026. године и садржи дванаест прича. Све су оне са тематиком и ликовима који се са својим животом и судбинама носе у сличним и свакако по много чему трауматичним временима. Пролазећи кроз чудне психолошке, али и психичке драме, покушавајући да у својој причи успоставе неки ред у сопственој конфузији реалног и привидног континуитета мисли и наратолошког садржаја у очигледно узаврелом нереду успомена у самом тренутку говора, сви ови ликови причају своју судбински запетљану причу.

Из свих тих прича, без обзира на реалног наратора, а све су испричане у првом лицу, као помахнитала бујица емоција избијају слике чије полазиште, а неријетко и уточиште, су ратне трауме, заблуде и узалудна надања у амбијенту који је створио минули грађански рат у БиХ. Најчешће су те приче везане за безимену варош и предграђе, а понекад и конкретно за Сарајево, Калесију, Дрину, за узалудне одласке у Западну Европу како би се побјегло од већ присутне и разарајуће ратне трауме или од трауме погрешно схваћене симпатије која редовно прераста у разочарање и болни судар са заблудама из младости.

Не приповиједају Кнежевићеви ликови само личне, националне, траумом обојене драме, него и драме личних идентитета у којима нити ти је отац отац, ни мајка мајка, а у судару урбаног, револуционарно-анационалног, или ванбосанског и у зрелим годинама отрежњујућег поимања истине и смисла неријетко потекну и сузе покајнице помијешане са отрежњујућом, али касно спознатом реалношћу.

У свим овим причама, било да је ријеч о Дјевојци која је везла каћуне на завојима, о Сусрету после милион година, о Шест шампита или о диптиху Низама и То су само коприве, а онда и у причи по којој ова књига носи наслов, или у било којој другој овдје донесеној причи, у врхунски вођеном наратолошком поступку се сударају личне и социјалне драме Кнежевићевих ликова који узалудно траже неки већ одавно непостојећи ослонац у себи самим, али и у социолошком — и старом већ напуштеном и новом неприхваћеном окружењу.

Дакле, ако читалац жели да бар мало осјети ту предратну, ратну и постратну драму у трагању за многим изгубљеним идентитетима и личним заблудама, нека чита ову књигу. Можда ће у некој од ових прича пронаћи и понеки раније узалудно тражени одговор на питања која су му можда изгледала и нелогична.

Раде Лаловић