• У Андрићевој кући одржано књижевно вече „Шантићу у част“ — подсјећање на пјесника који је Боку увео у највише слојеве српске књижевности и оставио дубок траг од Мостара до Јадрана.

Пише: Здравко Шакотић

Савремену српску књижевност, а посебно поезију насталу на прелазу из 19. у 20. вијек, трајно је обиљежио Алекса Шантић. Његово пјесништво, које је временом постало недодирљив образац родољубиве, пасторалне и љубавне лирике, и данас оставља дубок утисак на читаоца задивљеног љепотом израза и снажним сликама које нам је оставио у насљеђе.

У то су се увјерили и посјетиоци поетско-књижевне вечери „Шантићу у част“, коју је у амбијенту Андрићеве куће организовала Градска библиотека Херцег Нови.

Фото: Преузето са портала RTHN (rthn.co.me)

Као простор у којем стваралаштво никада не утихне, Андрићев дом био је идеално мјесто да ученици ОШ „Илија Кишић“ из Зеленике (из класе професорице Тамаре Комар) и Музичке школе Херцег Нови (предвођени директорицом Нивес Ненадовић) оживе Шантићеве стихове. Рецитацијама и извођењима уз гитару, млади таленти су потврдили пјесникове ријечи да „вријеме стоји, а људи и догађаји пролазе“, те да традиција чува посљедње тајне живота.

Шантић и Бока – поетска и духовна веза

У уводном дијелу вечери, директорица Градске библиотеке Јасна Маслан надахнуто је подсјетила на животни и стваралачки пут великог Мостарца, ставивши посебан акценат на његову нераскидиву везу са Боком. Овогодишњи сусрет поклопио се са два важна датума: 158 година од пјесниковог рођења и 120 година од објављивања пјесме „Бока“ у Српском књижевном гласнику (1906), уз тадашњу подршку Јована Скерлића и Богдана Поповића.

Фото: Преузето са портала RTHN (rthn.co.me)

„Сабрали смо се данас, на дан када је 27. маја 1868. године у Мостару рођен Алекса Шантић. Ова година је јубиларна и по једном важном стваралачком тренутку — прије тачно 120 година Шантић је објавио пјесму ‘Бока’, једну од најљепших родољубивих пјесама српске поезије“, истакла је Јасна Маслан.

Шантић је био стваралац чија је покретачка снага почивала на идеалима вјере, правде и слободе. Иако је највише волио свој Мостар и Херцеговину, Бока му је била подједнако блиска срцу.

Свједок времена и патње свога народа

„Он пише, објављује чланке, драме, биљешке и прије свега пјева. Не посустаје. Ово земаљско вријеме користи, а покољења ће судити његовом дјелу“, навела је Маслан, цитирајући Његошев стих: „Благо ономе ко довијек живи“.

Његова духовна и људска ширина најснажније одзвања у чувеним стиховима који су обиљежили читаву једну епоху: „Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и грца“ и „Ми знамо судбу и све што нас чека“.

Пјесма „Бока“описана је као ванвременска поетска разгледница овог краја, испуњена сликама свјетлости, мора и слободе. Иако је Шантић ту дочекао слободу 1918. године, његово здравље је већ тада било озбиљно нарушено, што је убрзо довело до његовог прераног одласка 1924. године.

Величина испраћаја и историјско сјећање

Вијест о пјесниковој смрти у 56. години живота дубоко је потресла читав народ. Његова сахрана у Мостару ушла је у историју као један од највећих испраћаја на овим просторима — у граду који је тада бројао око 11.000 становника, у погребној поворци нашло се чак 13.000 људи. Поворка је трајала пуних пет сати, а савременици су Мостар описивали као „мајку завијену у црно“.

О том величанственом тужном дану свједочила је и пјесникиња Радмила Опачић, која је касније живјела у Херцег Новом, биљежећи да су људи пјешачили и по 50 километара како би се опростили од пјесника. Међу њима су били и угледни Новљани Мирко Комненовић и Јово Секулић.

Трагови боравка у Херцег Новом

Херцег Нови и данас љубоморно чува материјалне трагове Шантићевог боравка. Породица Секуловић и даље пази на писма која је Шантић слао Јову Секуловићу, познатом издавачу, штампару и каснијем предсједнику новљанске општине, у чијој је кући пјесник често гостовао.

Такође, у породичном албуму Шпира Ненадовића из Игала пронађена је драгоцјена фотографија са вјенчања из 1904. године код цркве Светог Преображења, на којој се међу сватовима види и Алекса Шантић. Овај историјски документ касније је објавио новинар Миња Бојанић у листу Побједа.

Иако су се прије десет година појавиле књижевне тврдње да је пјесма „Бока“ заправо настала у окриљу Његуша, на скупу је потврђено да је Шантића инспирисао боравак на цијелом потезу од Котора до Херцег Новог, те да његово дјело представља јединствену цјелину која припада ширем културном простору.

Између Анексионе кризе и Шантићевих вечери

Као вјерни записничар љепоте и савременог српског језика, Шантић је био радо виђен гост на бокељским славама, свадбама и светковинама. Ипак, дијелио је и тешку судбину свог народа; у вријеме Анексионе кризе (1908), заједно са зетом Светозаром Ћоровићем, био је принуђен да се привремено склони у Италију.

Новљани су му се за све одужили деценијама касније. Подсјећања ради, у Херцег Новом је 26. маја 1989. године одржан велики програм у оквиру 21. Шантићевих вечери поезије. Тада су у граду под Кулом наступили бројни књижевници, предвођени легендарним Зуком Џумхуром, док је у музичком дијелу програма публику одушевио Омладински ансамбл „Мостарске кише“.

Херцег Нови као „капија културе“

На крају вечери изведена је заједничка мисао: Херцег Нови, и географски и културно-историјски, подсјећа на велику тријумфалну капију кроз коју су вјековима пролазили ратници, освајачи и ослободиоци, али и највећи свјетски пјесници и ствараоци. У том трајном простору колективног памћења, Бока и данас са посебним поштовањем чува, његује и слави име и дјело Алексе Шантића.