РАДЕ ЦРНОГОРАЦ: ЈЕДАН НАРОД, ДВА ГЕНЕРАЛА

  • (Запис након једне историчне гатачке вечери)

Има људи који вјерују да је мислима могуће продријети кроз вријеме, као што се очима продире кроз јасне хоризонте. Има и оних који препознају неке сличности између људи и догађаја из различитих епоха. Они, разумије се, не морају вјеровати да се животи људи чија срца никада нијесу куцала у истом тренутку могу повезати тајним нитима судбине и тако довести у позиције необјашњиве подударности.

Не мора се вјеровати ни у циклично кретање времена. Може се искључити могућност вјечног враћања истог: да ћу ја поново писати ове ријечи, и да ћете ви поново, све до посљедњег слова, сасвим исто читати. Али, ни најрационалнији човјек, вођен егзактном науком, не може одбацити могућност да се некада, у једном новом времену, незамисливо другачијем од његовог, не може поновити нешто слично, нешто „скоро исто, али опет другачије” од онога што је посвједочио.

Колективно сјећање нас спасава од бесконачне петље колективног страдања. Да није нашег сјећања које нас опомиње пред олујним вјетровима мржње, наше жртве би биле неупоредиво веће. Рецимо, ја вјерујем: да није слутње да нам се исто може поновити, све би се сасвим исто понављало и ми би смо, као изданци српскога народа, проживљавали репетитивни кошмар у свакој новој генерацији, до нашег истребљења. Заборав је наш унутрашњи џелат, којем смо се, као Срби, предали два пута: током прве и током друге Југославије. У првој Југославији, заборавили смо шуцкорске одреде, Вражју дивизију, солдатеску, хрватске вакмајсторе и управитеље аустријских концентрационих логора, попунили смо наше редове официрима, генералима и адмиралима Хабзбуршке монархије, скројили им нове униформе, пришили им нове еполете, додијелили указе о унапређењу, попунили кадровске празнине остале иза оних које су наименовани официри бивше црно-жуте царевине убијали и затирали на свим крајевима наше отаџбине. Ријечју, прихватили смо „нову реалност”, помирили се са својим објективним могућностима, уништили стогодишњи пројекат српског националног ослобођења и уједињења (1804-1914) и запловили хладним и узбурканим југословенским водама, вјерујући у национално јединство „троименог народа” чији је први представник био бивши српски краљ, монарх југословенске краљевине: Александар I Ујединитељ.

Двадесетак година доцније, војска одана Краљу и отаџбини, доживјела је слом: и морални, и командни. Све војне доктрине, заклетве, устројства и изрази лојалности, пали су у амбис, а скупа с њима, у кратком априлском рату, сломљена је југословенска војска. Није их сломила њемачка сила, њени бомбардери и јединице у чије је чељусти падала млада краљевина, колико масовно дезертерство које није било плод индивидуалног кукавичлука, него израз националних стремљења. Дезертирали су Хрвати, не као појединци, већ као народ. На путу из хабрзбуршких барокних окова у хрватску државну независност, пролазном рјешењу су окренули леђа.

У часу југословенске капитулације, типични активни југословенски официр, сада је био само један Србин у југословенској униформи, одан Краљу који је напустио државу, лојалан отаџбини троименог народа у коју су сви, осим њега, изгубили вјеру, ако су је заиста икада и имали.

Педесет година касније, као у пјесмарицама Вука Караџића, све је „опет исто, али мало другачије.” Југословенска држава се распадала, премда инострани подстицај још није падао са неба, „братство и јединство” се расипало „од Триглава до Вардара”, а кроз напукли партијски монолит пробила су су се словеначка, хрватска и македонска национална становишта, из мрачних муслиманских махала избио је бијес „Исламске декларације”, југословенство се поново свело на српство, на чијим стубовима се заиста највише и најдуже и одржало. Најлакше је закључити да је Србин, официр у ЈНА 1991, хтио то или не, био је само Србин у југословенској униформи, са петокраком на челу и неком давнашњом заклетвом у мислима. Али, за разлику од оног српског официра из 1941.овај официр, у остацима своје државе, има какву-такву врховну команду изнад себе. Поставимо ствари овако: Србин у ЈВуО није контаминиран комунизмом, за разлику од Србина у официрском кадру ЈНА педесет година доцније. Можда је, како тврди мајор Александар Милошевић, национална свијест официра ЈВуО 1941. била недозрела, али нема никакве симње да је национална свијест официра ЈНА 1991.била недовршена, идеологизована и, према томе, у извјесној мјери искривљена. Међутим, пред серијом хрватских и муслиманских злочинстава над српским народом, генерал Михаиловић и генерал Младић, сваки у свом времену, у револуционарном, црвеном распону од 50 година, мијењају своја доктринарна мишљења.

Ја вјерујем да је преломни моменат онај у којем непосредно искуство и колективна меморија долазе у дотицај. Међутим, у тренутку када помислимо на промјену свијести два официра двије југословенске државе, да бисмо докучили шта се заиста дешавало, неопходно је да се упознамо са материјалом релевантним за генерисање њихових свијести. Нијесу то само њихови животи, карактерне сличности и разлике, политичка и нека слична искуства, па и породичне трагедије, него читав корпус мисли, доминантних осјећања, културних, духовних и иних струјања која заједно представљају дух једног времена. На том путу, тражећи паралеле и повремено осјећајући пулс синхроницитета, сваки пристојан и разуман човјек, тражи помоћ историографије. (Они други, затрпани полуинформацијама, зависно од талента и снаге фантазирања, оставе своја имена на корицама ратног романа или на психијатријском картону.)

Елем, осамдесет, односно тридесет, година након распада прве, односно друге Југославије, незаобилазне историјске теме су двије војске, двије Југославије, један народ и два његова генерала.

Трудом и залагањем нашег Милана Никчевића, уз подршку Општине Гацко, прексиноћ је у Гацку одржана једна, по мојем суду, изванредна академска трибина, под насловом „Генерал Михаиловић-Генерал Младић, историјска вертикала и паралеле”. Учесници ове трибине, др Бојан Димитријевић, научни савјетник Института за савремену историју у Београду и др Немања Девић, научни сарадник истог института, говорили су, у једној живој, дијалошкој форми, о двије значајне, у многом садржају њихових живота, изузетне личности српског XX вијека. Настојећи да пронађу српске континуитете кроз мноштво прелома и кобних раскида са различитим традицијама у прошлом стољећу, погледом из научне перспективе која освјетљава и националну, наши историчари су успјели да прикажу два српска генерала у њиховим епохама и да њихове индивидуалне судбине и личне трагике повежу танком, на махове, скоро сасвим непрозирном, линијом српског трајања. Управо на том континуитету, на линији претрајавања и опстајања српског народа на његовим огњиштима, указује се један нови хоризонт на којем се генерал Михаиловић и генерал Младић налазе на истој равни, као истакнути појединци које је повијесни ковитлац, кроз мноштво других официра и генерала, испоставио на епохалну вјетрометину, бацио у вртлог историјских догађаја, у маглене просторе (гео)политичких интрига, испред сопственог народа, пред лице читавог човјечанства. Испрва, та два човјека бачена у граничне ситуације националне егзистенције покушавају одржати поретке којима су лојални, два поретка који се неповратно руше и нестају пред њиховим очима, да би, у једном тренутку, лична и национална драма тих утопљеника „у српске несреће” биле стопљене у једну нераскидиву и тајанственим стегама традиције скопчану цјелину.

У часу када се када се њихови животни пројекти руше, а тло под ногама губи, када њихова особена осјећања патриотизма траже нови израз, а лојалност системима из којих су потекли тражи нову спону или одумире, управо тада се јавља једна нарочита, највећа замислива, одговорност – одговорност за судбину сопственог народа. Тај народ тражи и проналази вођу, тај народ осјећа, и 1941. и педесет година касније, да два генерала нису случајно доспјела на заповједничке позиције, да су Михаиловићу и Младићу, сваком у својој епоси, улоге судбински досуђене.

У том згуснутом сплету околности, Драгољубова и Раткова идеолошка становишта, политичка убјеђења, различите предрасуде и личне амбиције напросто испаравају; кроз духовни склоп југословенског официра струја национална мисао, цијели организам и интелектуалне снаге бивају упрегнути у механизам националне самоодбране, у општенародну тежњу да се опстане. Раван на којој се генерал Михаиловић и генерал Младић састају, раван је националног опстанка. Помишљајући на сржне тачке наше колективне егзистенције, имајући на уму да је наше кључно питање – питање опстанка, и сажето записујући своја размишљања,

Још једном упућујем захвалност нашим историчарима, Бојану и Немањи.

Опстали смо !

РАДЕ ЦРНОГОРАЦ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар