Када на гатачком камену осване мурал са ликом Душка Вујошевића, то није обичан навијачки хир. То је сусрет са човјеком који је читав живот провео у борби са немогућим и поднебља које је научило да опстаје тамо гдје би многи одавно одустали.
Изнад Дулетовог лика, уклесана у фасаду, стоји његова чувена максима:
— „Реалност није брига на коју се обазиремо.“
Реченица преузета из Кишовог „Гроба за Бориса Давидовича“ на први поглед звучи као чиста филозофија. Али у Херцеговини она није литерарни украс. Она је упутство за живот.
Јер овдје је реалност одувијек говорила да је немогуће. Немогуће је живјети на камену. Немогуће је подизати породицу у суровим зимама и вјетру. Немогуће је трајати у земљи из које сви одлазе. А ипак — Херцеговина траје управо из ината према свакој логици.
Ово није први пут да се та реченица исписује по херцеговачком камену. Прије десетак година исти мурал освануо је у Требињу. Али херцеговачка стварност понекад зна бити брза, груба и кратког памћења. Оног тренутка када је Вујошевић преузео репрезентацију Босне и Херцеговине, локална политичко-навијачка математика постала је јача од симболике — мурал је експресно прекречен.
Фото: С. Тасовац / Слободна Херцеговина
То, наравно, није говорило о Требињу као граду нити о свим Требињцима, јер су многи и тада сматрали да се људи не могу брисати кречом. Више је говорило о времену у којем су дневне подјеле често биле јаче од памћења.
Ипак, вријеме понекад има чудан смисао за правду. Десет година касније, горе на гатачкој висоравни, међу људима који ствари и даље мјере старим, тежим кантаром, Вујошевић се враћа на зид. Не као политичка порука, него као симбол филозофије да човјек вриједи онолико колико може издржати.
Генерал дисциплине и ината
Шта је заправо био Дуле Вујошевић у оном „пионирском“ сиротињском Партизану који је годинама рушио богате европске клубове?
Прије свега — градитељ карактера.
У времену када су други куповали готове звијезде, он је стварао играче. Узимао је момке из провинције, из предграђа, из кошаркашке анонимности, и од њих правио тим који је имао више вјере у себе него што су други имали новца.
Његов систем био је сурово једноставан: ако немаш таленат као други — ради више од свих. Ако немаш буџет — имај дисциплину. Ако немаш велика појачања — створи људе који ће постати велики.
И ту лежи разлог зашто је Вујошевић одавно престао бити само тренер. Постао је симбол отпора логици да побјеђују искључиво богати, моћни и привилеговани.
Зашто га баш Гацко разумије?
Зато што је та филозофија Херцеговини блиска готово инстинктивно.
На гатачкој висоравни људи су навикли да ништа не долази лако. Овдје су и земља и живот одувијек тражили више снаге него на многим другим мјестима. Зато се у овом крају цијени упорност, а не поза. Кичма, а не глума. Карактер, а не привид.
И управо зато мурал Душка Вујошевића у Гацку није само омаж једном тренеру.
То је признање читавој филозофији живота.
Филозофији која каже да човјек није поражен онда када изгуби, него онда када пристане да спусти главу и помири се са оним што му је додијељено.
Зато овај мурал није само слика на фасади.
То је подсјетник да су некад кичма, занат и карактер вриједили више од буџета и маркетинга. И да још постоје крајеви који ту лекцију нису заборавили.
На гатачком камену Дуле зато стоји сасвим природно — као човјек који је читаву каријеру доказивао да реалност не може ограничити вјеру.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
