Црногорац: Све би било другачије, да је птичји грип харао пре сто година…!
-
Импресије о посети Херцеговини износе представници завичајних удружења Херцеговаца у Србији који су почетком априла у заједничкој организацији посетили родну груду
Ексклузивно за Слободну Херцеговину
Пише: Светозар Црногорац
председник Клуба Гачана у Београду
Фото: Бојана Табаковић и Биљана Ружић
На иницијативу Председника удружења Херцеговаца из средњег Баната Уроша Милојевића, два препуна аутобуса из Зрењанина, Новог Сада и Београда упутила су се преко Романије и Чемерна да осете мирис и топлину херцеговачког завичаја.
Већ прво заустављање у Гацку, познатом по добрим људима, ратницима и интелектуалцима, било је више него пријатно и изненађујуће за све помало уморне путнике од десеточасовног возања. Комплетно руководство општине на челу са начелником Миланом Радмиловићем, председником скупштине Јованом Ковачевићем, председником КПКД “Просвете” Радомиром Вучковићем, представницима борачке и туристичке организације дочекало је херцеговачке путнике у центру града.
Иако се примицала поноћ са великом пажњом саслушано је више него надахнуто казивање председника КПКД “Просвета” Радомира Вучковића испред споменика Саве Владиславића о најпознатијим Гачанима: Сави Владиславићу, Стојану Ковачевићу, Богдану Зимоњићу,Светом Петру Зимоњићу…
Прича о најпознатијем Херцеговцу из прве половине осамнаестог вијека, рођеном у гатачком селу Јасеник, који је доспео до двора Петра Великог и Катарине Велике, чији постаје најважнији саветник, човек који је исцртао границу између Русије и Кине и својом војном стратегијом обезбедио више победа руске војске над Швеђанима и Турцима, увек је занимљива па макар била причана и у пола ноћи.
О Стојану Ковачевићу и Богдану Зимоњићу се нешто више зна јер ти гатачки витезови из деветнаестог вијека нису пропуштали ни једну битку у херцеговачким устанцима против Турске, те се због њих и њима сличним Херцеговцима и урушила Турска империја.
А за Светог Петра Зимоњића се ни данас не зна где је уморен у Јасеновцу или Јадовном.
Да изненађење и задовољство и буде веће, приређена је у гатачком хотелу у свечаној атмосфери и вечера за све госте,тако да је боравак у Гацку иако у пола ноћи потрајао неколико сати. Увијек расположени Гачани нас испратише са поздравом и коментаром да смо у Гацку провели два дана.
Путовање кроз гатачко поље протекло је уз моју причу о Гацку, о гатачким добровољцима у првом светском рату, о споменику у Автовцу и тридесетшесторици најугледнијих Гачана који су обешени у Автовцу и Мостару 1914. године.
Испричао сам све страхоте у гатачкој општини, које су 1941 године и касније током рата, приредиле нашем народу гатачке и херцеговачке усташе потпомогнуте немачком армадом почев од Изгори, Придворице, Љескова Дуба, невесињског логора, гатачког гарбуништа, автовачког логора, Врбице, Павлића, Степена, о етничком чишћењу Срба из Фазлагића куле и коначно о Корићкој јами где смо се накратко зауставили, иако је била скоро зора. Режија зацртана у Ватикану, реализована преко приучених фратара и острашћених католичких неонациста разбила се о главу невиних и наивних Херцеговаца.
Навирале су емоције и коментари путника какви то нељуди могу да ураде тако страшне, масовне и свирепе злочине.
Нисам могао пропустити прилику да не испричам историју о шестојунском устанку, првом у поробљеној Европи, који је кренуо из источних села са границе са Црном Гором из села Казанаца,Вратковића и Дулића уз потпуно придруживање свих осталих села, када су заузете усташке постаје на Брљеву, Степену, Врби и Јасенику, а одмах потом и у Фојници.Никада после тога усташке јединице нису успеле да пробију успостављену линију Степен – Зборна Гомила – Липник. И поред низа покушаја и ангажовање хрватске авијације уз обостране жртаве сачувана је слободна територија. Одавно се питам зашто смо тако помпезно славили четврти јули као Дан устанка кад смо имали свој шести јуни, па још први у Европи, равно месец дана раније.
Да све буде како се пожелети може потрудили су се у рану зору домаћини мотела “Конак” на Моску и мотелу “Аћимовић” у Требињу. Савршен комфор, чисте собе са одличним купатилима, љубазно особље и доручак, са херцеговачком пршутом ,сиром, медом и осталим ђаконијама и порцијама довољним и за две особе, па све то скупа са спавањем износи само за десет евра.
Требиње нас дочека окупано кишом и Сунчевим зрацима и посебно добрим људима познатим у Европи по својој висини и спортским успесима. Херцеговачка престолница са сређеном инфраструктуром, Требишњицом чистом као суза, платанима и чувеном пијацом меда, кајмака, вина, дувана и раштана не може оставити равнодушним ни једног госта а камоли оних који обожавају Херцеговину, какви су били сви у долазећим аутобусима.
Кафа и лоза под Платанима и разговор са људима су највећи доживљај сваког Херцеговца. Само сазнање да су их садили Аустријанци и да су о њих вешали најугледније Требињце поквари ми ужитак. Слику обешених расних двометраша о требињске платане вероватно ћу дуго носити у мојој лудој увек резервисаној глави. Да ли је силна преварантска царевина морала да се доказује баш масовним вешањем у Мостару, Требињу, Автовцу, Сарајеву, Вишеграду, Бањалуци… ? Да ли је баш тада монархија излапелог цара пресудила својој пропасти ?
У Херцеговачком музеју на изложби СЛАВНА ЕПОПЕЈА посвећеној првом светском рату видесмо и слике обешених Требињаца, Мостараца и Гачана али и масовно обешених сељака у исцепаној одори у Мачви. Фалила је само изнад фотографија Јосипа Броза Тита, команданта специјалне обавештајно-кажњеничке јединице, песнице Аустро-угарске војске, па да можда јасније спознамо нашу потпуну наивност и лаковерност.
Не знам зашто повезах то са кажњеним походом Шегрта по Херцеговини, који метцима протумачи наредбу Врховног да у тој фази револуције треба смакнути све кулаке, баш у Херцеговини. Откуд у посној Херцеговини кулаци чудим се ја? Вероватно није било довољно платана па метци бијаху једноставније решење. Велики вођа се касније вадио да његове наредбе нису добро протумачене.
Да смо мултикултурни показује католичка црква која се блиста све са својим натписом о краљу Томиславу, ваљда оном истом о коме је често причао Туђман.
Две скоцкане џамије говоре да смо ипак и ми Срби неки мали демократи, иако безбедњаци приљежно јуре бившег градоначелника Божа Вучуревића за егзодус муслимана из Требиња. Обзиром да је кривица резервисана за нас Србе не знам да ли ће му много помоћи књига сачуваних докумената са молбама муслимана да дозволи њихово привремено измештање и Решење о истом уредно потписано од стране његовог помоћника муслимана. Луцидни Божо се очигледно није слагао са том одлуком већ је комшије задржавао да остану заједно у граду а писану Одлуку лепо сачувао.
Беспрекорно сређеним Старим градом доминира свеже окречена двоспратница, зову је чини ми се голубарник или слично, одакле су педантне Швабе слале по голубовима пошту у Беч кад друге везе нису функционисале.У повратку су свако носили имена оних које треба обесити о платане. Што раније не дође птичији грип или нека пандемија голубова можда би спасила неке главе платана, питам се ја. А били су нам на дохват руке и можда смо им давали хлеба, јер боже мој они су наши голубови.
Два дана проведена у прелепом Требињу уз богат програм који су приредили љубазни домаћини пролетеше као трен. Ми као добри гости максимално смо се трудили да присуствујемо комплетном програму који је у суботу почео Поетиком Рајка Петрова Нога, барда херцеговачког пјесништва, преко академије Спомен Принципу уз београдски хор Лола, па до друге вечери са темом Песници, Дучићу уз учешће великог броја репрезентативних пјесника и глумаца.
Посебно желим да подвучем да је начелник општине Славко Вучуревић са својим сарадницима др. Слободаном Пртилом и Неђом Ћебеџијом, иако у очигледној великој гужви нашао довољно времена да прими председнике херцеговачких удружења из Србије Уроша Милојевића, Ђорђа Радојичића, Миленка Јахуру, Миленка Чабрила, Милана Зечара и мене и задржао се са нама у веома исцрпном разговору о могућностима те општине са двеста шездесет сунчаних дана у години и четири жетве, уз горак укус да нико из Србије није показао жељу да инвестира у тако повољним условима.
Није ни било потребе да нам прича о лошем односу Председника Републике и владе Републике Српске према Херцеговини јер је то видљиво на сваком кораку, без обзира што је финансирање исте у највећој мери зависи од производње струје у Херцеговини. Девастирана привреда, огроман број незапослених, без озбиљне подршке ниодкуда су основни утисци које овај пут понесох из Херцеговине.
Са друге стране поносни, расни и срдачни горштаци не показују отворено велику муку која их је снашла.
Слободно време искористисмо на најлепши начин. У организацији Туристичког савеза Требиња посетили смо Петропавловски манастир, Тврдош и херцеговачку Грачаницу, окрепили душу до следећег доласка и у уживали у величини наших светиња.
Нађосмо мало времена да посетимо првокласне винарије Анђелић и Тврдош и уз карактеристичан сир дегустирасмо веома квалитетно херцеговачко вино.
Викенд у граду бургија, меда, вина, кивија и смокава завршисмо Академијом у дому културе ,,Песници Дучићу’’ уз хор Лола и глумце Небојшу Кундачину и Биљану Ђуровић.
Са утиском да нам је у овом топлом и дивном граду, срдачних и виспрених људи са прелепим дјевојкама и момцима, где све одише великим Јованом Дучићем време пролетело као трен, кренусмо на запад у Долину бола где смо мучки поубијани, истребљени и што је преживело протерани и све то на жалост у име мира у кући заташкали, прилично заборавили и потпуно запоставили.