• За одбрану и очување православних светиња у Црној Гори од разног зла и јада водила се борба и брига кроз многе векове. Један од челника те борбе био је и каснији митрополит Митрофан Бан.

Митрофан Бан је рођен 1841. године као Марко Бан од српских православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије у селу Главаши у Грбаљској жупи, која је у то време као и цела Бока которска била у саставу Аустријске Далмације. По завршетку школовања замонашио се 1865. године у манастиру Савина, а већ 1867. године постао је старешина манастира Подластве.

Кад је због одмазде аустроугарска војска због Бокешког устанка поред осталог спалила и манастир Подластву опчињен борбом Црне Горе за својом слободом 1869. године прелази у Кнежевину Црну Гору са жељом да се прикључи храброј Црногорској војсци.

Своје образовање и посвећеност православној вери дали су му основа да 1870. године постане игуман манастира Мораче.

Како је сам истицао с Божјом помоћи, поносом и великом одговорношћу бринуо се о светињи коју је 1252. године подигао унук Стефана Немање, син Вуканов, Стефан Немањић који је тада владао Зетом. Дивно здање изграђено у рашко-романском стилу представљало је место на коме су се окупљали житељи Старе Херцеговине и где су доношене важне одлуке.

За време окупације Турци су у њему увек видели неку врсту своје опасности па су га почетком 16. века разорили. Верујући православни народ старохерцеговачких племена на челу са кнезом Вукићем Вучетићем и тадашњим игуманом Томом обновили су манастир 1635. године. У њему је био и штаб побуњених старохерцеговачких племена која су се борила за своју слободу.

Знајући све ово, када су Турци 1877. године поново напали манастир Морачу тадашњи игуман Митрофан Бан ставио се на чело својих сународника у одбрану светиње и нејачи, жена и стараца, којима је претила велика опасност. У току жестоке борбе с бројнијим Турцима Митрофан је храбрио своје ратнике и официре. У критичном моменту битке наредио је да звоне сва манастирска звона што је личило да кроз њих црква јеца и позива синове у помоћ. Ови звуци збунили су Турке, а бранитељима дали подстрека и снагу те су одбранили свој манастир уз бројне турске жртве. Сутра дан се игуман Митрофан Бан у манастирској цркви захваљивао Богу на даровној победи, а звона, она иста звона звучала су весело, милозвучно.

Догађај од заборава забележио је и оставио нараштајима професор Лазар Перовић, а објавила га Зора лист за забаву, поуку и књижевност, у Мостару, у свом мартовском броју 1900. године док је уредник листа био Атанасије Шола.

Професор Лазар Перовић, као рођени Цетињанин од оца оружара из Херцеговине на основу чега је свом имену додавао надимак Херцеговац, био је свршени ученик Богословско-учитељске школе и свршени студент Духовне академије у Санкт Петербургу. Радио је у Цетињској библиотеци и био уредник часописа Луча, а касније као директор Ваљевске гимназије и професор Богословије Свети Сава у Београду. Знао је професор Перовић да ће овај записани догађај као и многи слични имати позитивног одјека међу нараштајима.

Митрофан Бан је 1877. године постао архимандрит. Имајући велики углед био је постављен за администратора Епархије Захумско-рашке на чијем челу је био пуне 23 године. Обављао је и функцију администратора Црногорске митрополије. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја постављен је 1884. године, а у Санк Петербургу је рукоположен за владику Црне Горе и Брада 1885. године. Након хиротоније примио га је руски цар Александар III и честитао му на звању.
Митрополит Митрофан је имао велика уважавања према Руској Православној цркви јер је Цетињска митрополија добијала највећи део свих видова помоћи баш од Руске Православне цркве све од почетка 18. до почетка 20. века.

На освештавању цркве задужбине књаза Николе у Никшићу 1900. године митрополит Митрофан Бан је у својој беседи истакао значај српских манастира и борбу за њиховим очувањем рекавши: „Наши свети манастири, који су негда подигли српски владари и великани, били су непобједиви духовни бедем који су својом моралном снагом заклањали и чували пострадали српски народ да га коначно не угуше мутни таласи туђега насиља и да га не стропоштају у дубоки океан вјечите његове пропасти.„

Кад је краљ Никола 1916. године напустио Црну Гору он није хтео да пође с њим већ је остао уз свој народ. Својим помирљивим ставом за време аустроугарске окупације успео је да сачува велики број свештенства и народа.

У периоду од 1918. до 1920. године учествовао је у спровођењу и успостављању уједињења Српске православне цркве у Пећку патријаршију. На скупу свих српских епископа названим Средишњим архијерејским сабором маја 1919. године избран је за председника Духовног савета на коме је говорећи истакао једну реченицу, а која гласи: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство.„

Митрополит Митрофан Бан је за време своје црквене службе у Црној Гори подигао и обновио 11 манастира и 165 цркава што је један од доказа како се с љубављу и оданошћу брине и бране православне светиње.

Припремио: Миливоје Мишо Рупић