Велики добротвор, уважени дубровачки грађанин и честити Србин Божо Бошковић чије је породично порекло из Ораховог Дола крај Требиња родио се 18. фебруара 1815. године у Дубровнику, где је његов отац Василије радио као терзија. Василије је у браку са Аном Петровић, женом из угледне православне дубровачке породице, имао синове Божа и Николу-Ника и ћерку Марију.
По завршетку школoвања Божо је почео да се бави трговином, па је временом, уз помоћ брата Ника, постао један од најимућнијих трговаца дубровачког краја. Велики број трговачких послова тог времена био је у рукама досељеника из Херцеговине.
Божо се 1857. године оженио Теодором-Тоном ћерком Трипка Путице, такође богатог трговца, који је своје послове водио по целој Херцеговини. Тона је у родитељској кући, уз приватне учитеље, стекла добро знање и широко образовање и важила је за угледну Српкињу у Дубровнику.
Као угледни трговац и бродовласник Божо је биран за члана управе Дубровника. Постао је управник Дубровачког поморско-бродарског друштва. Као поштовалац српске културе, био је председник Дубровачког српског певачког друштва „Слога.„ Помагао је финансијски Српску поморску школу у Херцег Новом. Није жалио свог иметка. па је као православац био велики приложник многим српским манастирима, а нарочито манастиру Дужи крај Требиња.
Веома је заслужан за избављење из ропства тадашњег мостарског пароха Леонтија Радуловића и архимандрита Серафима Перовића и његовог брата учитеља Јована које су Турци протерали у Либију у пустињски град Мурзук и осудули на шест година робије. Божу је овај подухват успео уз помоћ енглеског конзула у Триполију господина Галуге, иначе рођеног Дубровчанина с којим је Божо био добар пријатељ.
Једини ћирилични натпис у Старом граду (Фото: Трифко Ћоровић)
Бошковић је преузео 1865. године вођење Српске православне црквене општине у Дубровнику.
Нарочито је заслужан за градњу српске православне цркве Светог Благовјештења у Дубровнику, чија је градња због разних перипетија трајала 12 година. У архивама постоје рукописи писама у којима се он обраћао за помоћ својим пријатељима, познаницима, рођацима, па чак и српском и аустроугарском двору.
Храм је завршен 1877. године и освештан од стране епископа Бококоторског и дубровачког Герасима Петрановића. Забележено је да су тог дана браћа Божо и Нико Бошковић приредили вечеру за више од 140 гостију.
Храм Светог Благовјештења у Дубровнику (фото: Трифко Ћоровић)
Божо и Тона су куповали српске књиге и делили их омладини, а пружали су и финансијску помоћ сиромашним српским ђацима у Дубровачкој гимназији.
Бошковић је имао учешћа у свим јавним пословима свога града, у градској управи, трговачкој комори, поморском удружењу, културним удружењима итд. Увек је био на помоћи и користи своме граду и народу не заборављајући своје православне корене.
Као члан Дубровачког одбора за помагање устаника у Невесињском устанку 1875. године, заједно са председником одбора Пером Чингријом дугогодишњим дубровачким градоначелником, збрињавао је избеглу херцеговачку нејач и сиротињу.
Божо и Тона су имали на Пилама троспратну кућу с богатим ентеријером и цветном баштом што је био украс Дубровника. У својим записима Георгије Николајевић описао је спољашњу и унутрашњу лепоту куће са раскошним намештајем, а нишки владика Никанор у својој књизи „О Дубровнику„ записао је да је врт Бошковића пун разног цвећа и птица певачица које лети и зими развесељавају својим лепим цвркутањем.
У њиховој кући чести гости су били српски државници и црквени великодостојници као што су: Филип Христић књижевник, члан Српске краљевске академије, министар просвете и министар иностраних дела и каснији председник Владе Србије, Јован Ристић српски државник, историчар и академик, Јован Белимарковић пуковник и каснији генерал српске војске, Милојко Лијешанин официр, а каснији српски генерал, епископ Српске православне цркве Герасим Петрановић, Георгије Николајевић парох дубровачки, српски теолог и професор на Богословији у Задру, потоњи митрополит Дабробосански и многи други.
Све ово говори о великом угледу и поштовању који је имао Божо Бошковић.
По његовој жељи његова удовица и брат Нико основали су фондацију „Божо Бошковић„ за оснивање српске православне девојачке школе у Дубровнику. Женска школа „Божо Бошковић„ отворена је 30. јануара 1880. године и представљала је расадник културе и образовања међу српским девојкама.
Божо и Теодора нису имали деце, па је по Божовој жељи, основан фонд са почетним капиталом од 10.000 форинти намењен оснивању завода за сиромашну и напуштену децу у Дубровнику.
Портрет теодоре Тоне Бошковић, рад чувеног дубровачко сликара Влаха Буковца (Википедиа)
У свом добротворном раду Теодора Тона Бошковић остварила се највише као покретач и управник до краја живота „Задруге Српкиња Дубровкиња„ где су се окупљале жене и сестре Срба католика и Срба православаца.
Као један од имућнијих дубровачких трговаца тог времена Божо Бошковић био је племените душе и великог срца који никад није заборављао своје српско православно порекло и своју Херцеговину.
Припремио: Миливоје Мишо Рупић
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
