• Сви смо ми навикли да се у Хрватску, Словенију или Аустрију иде „на мишиће”. Спакујеш торбу, одеш на три мјесеца, мало припомогнеш у ресторану или на грађевини, па се вратиш кући са којим еуром у џепу. Цариник ти лупи печат, некад и не погледа, и мирна Босна.

Е, па, народе, томе је дошао крај. Стиже тај нови ЕЕС систем, а то вам је, најпростије речено, један велики свјетски компјутер који ће на граници да вам узима отиске прстију и слика лице. Нема више лагања и нема више „ма зна ме полицајац”.

Капија се затвара за рад „на црно”

Овај нови систем тачно у минут броји колико сте били код „Швабе” или на мору. Чим прекорачите оних деведесет дана што имамо као туристи, компјутер вас зацрвени. Сљедећи пут кад кренете код рођака на славу или да купите нешто у Мађарској – стоп! Не пушта машина. Можеш се сликати, али у Европу не улазиш наредних пар година. Зато ће наши људи сад морати да бирају: или ради све по закону и вади брдо папира, или сједи кући.

Зашто се газди у Хрватској сад више исплати Непалац?

До сад је наш човјек био главни јер га газда разумије кад опсује и зна како ради. Али сад, кад Хрват мора да вади исте папире и за Србина и за неког јадника из Непала или са Филипина, он почне да рачуна. Наш човјек ће побјећи кући чим му се нешто не свиди, а овај из Азије ће ћутати и радити двије године јер нема гдје. Кад се папирологија изједначи, газда гледа ко му је сигурнији, а ми полако губимо ту предност што смо комшије.

Хоће ли Србија сад имати више радника?

Мислимо ми – ако не могу на море да раде, радиће овдје код нас. Па, тешко. Ко је научио на евро, тешко се враћа на динаре. Наши најбољи мајстори ће сад вадити оне праве, дугачке визе за Њемачку и одлазити за стално, да се не малтретирају са овим компјутерима на граници свака три мјесеца. А ко ће код нас радити? Па погледајте око себе. Већ нам храну доносе момци из Пакистана, а на градилиштима причају језике које нико не разумије. Србија постаје мјесто гдје ми постајемо газде овима што долазе са истока, док наша дјеца одлазе још даље на запад.

Шта нас чека?

Укратко – пред нама је вријеме папира. Више неће моћи ништа „на дивље”. Европа се заградила компјутерима и пуштаће само оне који имају чист досије. А што се тиче сеоских прича да ће нас Азијати замијенити – то се већ дешава. Док ми чекамо у реду на граници да нам узму отиске, они већ увелико мијешају малтер по Београду и Новом Саду. Свијет се окреће, а ми морамо да пазимо да не останемо заглављени између оних граница које смо мислили да лако прелазимо.

Спремајте папире и чувајте оне који знају нешто да раде рукама, јер ће ускоро мајстор који прича наш језик бити рјеђи од злата!