У тексту Саше Недељковића откривамо како су Медо Пуцић, Матија Бан и други прегаоци покушавали да очувају српско културно насљеђе, супротстављајући се сепаратистичким покушајима да се присвоји и преобликује историја књижевности у Дубровнику.
Књижевно стваралаштво дубровачких Срба одвијало се од 1841. године, када је Медо Пуцић објавио песму са јасним културно-националним одређењем, па до 1941. године. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844. године написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса „Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам. Дубровачки Срби католици на челу са Медом Пуцићем сматрали су за своју дужност да класична остварења дубровачке књижевности унесу у нову српску књижевност. Бавио се историјом дубровачке књижевности. Сем сопствених дела издао је „Слављанска антологија из рукописах дубровачких пјесника” 1844. године. Писао је расправу о Игњату Ђорђићу. Из дубровачке архиве преписао је и објавио „Споменици Српски”, I 1858, II 1862, старим словима. Документи су били значајни и за познавање старог језика и стила.
За време револуције 1848. године Матија Бан окупио је водеће дубровачке интелектуалце око новог књижевног годишњака „Дубровник”. Часопис „Дубровник цвиет народног књижества” покренули су 1849. године Медо Пуцић, Матија Бан и Иван Аугуст Казначић да би издавањем сачували књижевна дела старих дубровчана и омогућили да се огласе младе генерације дубровачких писаца. У другој свесци „Дубровника” Матија Бан је написао: „Хрвати одабрали нарјечје српско и нешто га похрватише.” Објавио је своје схватање о вери и народности: „Ми Срби, неки смо источне вјере, неки западне, неки унијатске, а неки прешли смо на турску вјеру – ништа мање сви смо Срби.” Годишњак „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против српског национализма у Дубровнику 1851. Хрвати су покушавали да присвоје дубровачку књижевност као да је њихова. Медо Пуцић је реаговао: „… примили српски језик као свој званичан, српску литературу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом.”
Медо Пуцић и Матија Бан истицали су своју визију континуитета српске књижевности: Вила заштитница поезије је, по паду српских земаља под Османску власт, долетела у питоми Дубровник, где је провела векове над главама дубровачких ренесансних и барокних песника, да би, кад је пропала Дубровачка република 1806–1808. године, слетела у Карађорђеву Србију, где је и остала. Тако је певао Медо Пуцић у Карађурђевки. Прегаоци дубровачких Срба католика тежили су очувању књижевне традиције и њеном представљању српској јавности. Њихов рад наставиле су наредне генерације, а међу њима и секретар дубровачке Матице српске Франо Кулишић.
Са хрватске стране Иван Кукуљевић Сакцински тврдио је да су дубровачки песници хрватски песници. У свом писму Казначићу 1858. године написао је: „Наш Орсат Почић заузет је истинабог за име српско, али ја сам освједочен из хисторије, етнографије, језика живућих и старих Дубровчана да ово име њима не припада.” Касније, због Босне и Херцеговине, дошло је до раскола у далматинској Народној странци 1879. године. Срби су иступили из странке и основали Српску народну странку 1880. године. Борбу против хрватских претензија наставила је Српска народна странка. Ловро Павловић, адвокат у Макарској и посланик Српске народне странке у Далматинском сабору, писао је о тежњама и сарадњи Срба православних и католика: „Прије смо мислили да су нам пути одијељени, да православни Србе теже к истоку, а католици к западу; сад знамо да смо један компактан народ, да смо природна цјелина ми католици са православним Србима; цјелина, која не тежи ни истоку ни западу, већ хоће да се развија на свом земљишту…“
У другој половини 19. века почели су католици у Дубровнику све више да истичу своје српско порекло. Луцијан Марчић је пишући о том времену истакао: „Срби католици у Рабу, Задру и Каштелима појавили су се у исто доба, а узрок им је био у мржњи према Аустрији и нерасположењу према Хрватима, који су се силом прилика борили са Аустријом против Италијана и Мађара 1848.”
Медо Пуцић полемисао је са Мијом Павлиновићем, који је порицао постојање Срба у Далмацији и држао да је због тога сувишан часопис „Словинац”. Часопис „Словинац” био је нападан од листа „Католичка Далмација” због „шумадијског духа”, затим називали су га „хрватождер”, „Србинцем” и оптуживали га за либерализам. „Католичка Далмација” упутила му је „пророчанство”: „Јако се бојимо, да ће и дубровачку ‘Словинију’ стићи иста коб, која је укобила и загребачку ‘Илирију’ и ђаковачку ‘Југославију’.”
Сем Меда Пуцића, који је стварао у Дубровнику, и Матије Бана, који је стварао у Београду, себе су сматрали дубровачким српским књижевницима: Иван Стојановић, Луко Зоре, Никша Гради, Петар Франасовић, Стјепо Кастрапели (псеудоним Стојан Косовац), Вид Вулетић Вукасовић, Људевит Вуличевић, Антун Вучетић, Франо Кулишић, Јовица Перовић, Крсто Доминковић и други. Никша Гради је био уредник српских новина у Дубровнику, Гуштерице и Гласа дубровачког. Гради је 1878. године писао о повратку краљевића Марка међу Србе. По мотивима народне песме „Марко Краљевић укида свадбарину” написао је драму у стиху „Косовка дјевојка”. Луко Зоре објавио је у часопису „Словинац” 1883/84. године ћирилицом спев „Објављење”. По угледу на Дантеову „Божанствену комедију”, писца је кроз загробни живот водио Данте. На путу је сретао личности из српске историје и културе: Свети Сава, краљ Милутин, Стефан Дечански, Вук Бранковић, Марко Краљевић, Ђуро Даничић, Светозар Милетић, и славне Дубровчане Руђера Бошковића, Цвијету Зузорић, Миха Працата, Меда Пуцића.
Дубровачки бискуп Мато Водопић објавио је романтичну поему „Робињица” 1875. године о борбама Срба са Турцима у Херцеговини.
Дубровачки књижевници наставили су својим путем упркос хрватским нападима. Неки од њих прелазили су у Црну Гору и Србију као национални прегаоци, да би помогли њихов културни развој. Др. Лујо, кнез Војновић примио је 1896. понуђено место личног секретара кнеза Николе посредовањем црногорског министра правде др. Валтазара Богишића. На опроштајној вечери у Народној Штионици у Дубровнику поручио му је дубровачки властелин Јеро Наталић: „Лујо, реци на Цетињу да српска Атина поздравља српску Спарту.”
Валтазар Богишић наводио је као пример Србе-католике који су „изразили мисао, да православне Србе треба подржавати нарочито баш с тога, што се тиме понајбоље подржава у исто време и народност.“
Богишић се насупрот у то доба доминантним вуковцима није задовољио тиме да тражи правне изразе само у чистом народном језику, него и у правним споменицима из прошлости. Проучавао је старе законике као што су Душанов законик, Грбаљски, Пољички. Истакао је да се „изрази вјековима утврђују, а у нас се о томе тек почело мислити да тако речем с јучерашњег дана.”
На сахрани Богишића у родном Цавтату 1908. говорили су у име српске омладине Бркић, уредник „Српске Зоре“, и А. Вучетић, уредник „Срђа”. У свом говору А. Вучетић истакао је: „… Као учењак и књижевник, као српски законоша и славенски државник прославио је широм света себе, мило Српство, дубровачку домају, родни Цавтат и Конавле, откле су му стари били. Инокосан је изводио оно што у великим државама тек окупљени учењаци могу да ураде… Један од тих соколова нашега доба, који је лебдио по свим крајевима, гдје се српска и хрватска ријеч говори, и летио и у даље крајеве, бјеше наш Валтазар Богишић… Није он газио по гњилу блату странчарских зађевица, није пландовао и бучио празним фразама, него је неуморно радио и учио у самоћи своје собе, трудио и дању и ноћу да постигне узвишене идеале. Кад би прву сврху постигао, за другом би ишао једнаком устрајности. Вјеран своме поријеклу и освједочењу, прекаљену трудом и науком, он као законоша црногорски није унио у законе туђе смушене мисли, него је у њих претопио наше српске обичаје и наше српско право и дотјерао је рад до таке савршености, да му се стране законоше диве. Као књижевник и правник радио је и за Дубровник било износећи његове старине, било његове законе, било паметно нас потичући да у Дубровнику створимо ново средиште за народно позориште… Један од тих соколова нашега доба…“
У свом говору Н. Л. Бркић истакао је: „… Народ, који рађа овакве људе, не може пропасти, јер он мора кроз њих, кроз своје истакнутије синове, вјечито живјети… Богишић је дао примјер радишности, посвједочио силу могућности и пред цијелим образованим свијетом показао несумњиво богатство народног нам талента… пред самртним останцима дичног, љубљеног и поштованог чеда јуначког народа српског; пред храмом великог духа скромнога Валтазара Богишића – дубоко се клања и српска дубровачка омладина, која ме је уобластила да се у њено име с Покојником опростим. Полажући на мртвачки сандук свој вијенац искреног признања и вјечне захвалности, српска омладина врши своју свету дужност, за коју је веже љубав према раду, науци и свом српском народу… Њега остављамо у својим срцима као једну свијетлу и неизбрисиву успомену, као један велики примјер устрајности и радишности, као неоспориви свједок људске могућности и као посебни тип патриотизма, који је без шаблонске партизанске надутости много и много користио своме народу и допринио народном напретку. А то све даваће српској омладини снаге и полета за рад око свог добра и добра своје националне заједнице…“
Посланство са Цетиња стигло је 2. маја 1908. године да положе венце на гроб Валтазара Богишића. У изасланству је био министар просвете и црквених дела Пламенац као заступник владе. У име књаза Николе положио је венац његов ађутант Поповић. На траци је био натпис: „Мојему министру правде Велеученом др. Валтазару Богишићу – Књаз Никола.” Члан великог суда Дожић положио је венац за црногорско судство. На венцу је био натпис: „Благодарно Судство Црногорско др. Валтазару Богишићу.”
Лист „Дубровник” писао је о капетану Доротеју Ђаји, коме је све дубровачко било узвишено и идеално. У својим књигама овековјечио је живот помораца, кад се морнар са својом снагом и искуством успешно борио против олуја и вјетрова, валова и вихора. У својим књигама (Мали, Младић, Тимунијер, Ностромо, Шкриван, Капетан) описао је све фазе које некадашњи поморац морао проћи ако је хтео да постане капетан. Зато што је издао своје књиге у Београду, ћирилицом, биле су скоро непознате Дубровчанима, али су у Србији и Црној Гори постале познате као важни текстови о моралној снази, поузданости и дисциплини помораца.
У листу је истакнуто: „Наше књижевне установе (Матице, Друштва и сл.), листови и књижари требали би прештампати та дјела и латиницом и тиме допринијети, да и онај велики дио нашег народа, који само латиницом чита, упозна ова ремек-дјела нашег милог суграђанина.” (20) Марко Цар, рођен у Херцег Новом, деловао је на Приморју, а онда је прешао у Београд.
Књижевник Иво Војновић посетио је Београд у априлу 1912. На повратку из Београда у Загреб изјавио је дописнику „Ријечког новог листа”: „…Вратио сам се у своју кућу. Војновићи су живјели и умирали славом и тугом Србије. … дошао сам и ја, па ми се чинило као да нисам нигде другђе био. Та из Дубровника до Београда нема него скок простора, а традиције хисторије и обичаја су још све живе. Та колико сам драгих Дубровчана нашао! И сјена великог Орсата Пуцића шетала се са мном по Калимегдану и по Теразијама. Имао сам његове пјесме у руци, па читао и гледао – и разумио све. … Бог ме хтио надарити за све прегарање живота, показујућ ми земљу обећања!” (21)
После ослобођења и уједињења Срби у Дубровнику сматрали су да је њихова борба завршена. Хрватски сепаратисти наставили су да остварују своје циљеве. Група хрватских сепаратиста предвођена др Мишетићем спалила је 1938. године, пред посету Милана Стојадиновића Дубровнику, лист „Дубровник” уз поклике „Доље Дубровник!”, „крвави Београд!”, „Стојадиновић, Влада” итд.
Дубровчани Срби католици, без разлике страначког опредељења, приложили су у фонд листа „Дубровник” 1.430 динара уз пропратно писмо: „Као одговор на онај некултурни атак на Ваш лист, на Вас и на Србе католике у Дубровнику, ког је неодговорна шака елемената извела у понедељак вече пред црквом Св. Влаха, изволите примити овај наш скромни прилог као знак наше приврежености према „Дубровнику”, молећи вас да и надаље неустрашиво браните образ нашег српског Дубровника … Јуначки и неустрашиво били на бранику свих наших националних светиња, а понајвише образа нашег дичног града. Само напред, сви смо уз Вас! – Срби католици. П.С. Наш прилог можете слободно кроз лист објавити уз текст који Вам уз прилог додајемо. Живјели!” (22)
Сем Срба католика на Приморју, и Буњевци у Бачкој били су изложени истом хрватском притиску. Зато је лист „Дубровник” преузео из „Буњевачких новина” од 7. јуна 1940. чланак „Самоодбрана Буњеваца”, у коме се истицало: „… али Мађари нису никада толико безобзирно, просто наређујући, захтевали од Буњеваца да се одрекну свога имена и да постану Мађари … него да је Буњевац Хрват.” „Буњевачке новине” одговориле су да ће се Буњевци бранити од присталица „тисућјетне” културе који хоће да их претворе у Хрвате.” (23)
После Другог светског рата, комунистичке власти припојиле су Дубровачку област Хрватској. Тиме је за њих била заувек решена судбина Срба католика. Српски књижевници из Дубровника били су током комунистичке владавине потиснути из колективне свести српског народа и заборављени. Упркос свим напорима прегалаца, тако је и остало.
У епизоди „Култура Срба у Хрватској”, снимљеној у продукцији РТС у Дубровнику, споменути су само Срби католици и дубровачка Матица српска, док су детаљно представљене православне цркве у Дубровнику. Новије генерације књижевника треба да наставе дело дубровачких Срба.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
Напомене:
Ирена Арсић, „Заборављено стваралаштво Срба у Дубровнику”, Култура Уметност Наука, додатак „Политике”, Београд, 31. јануар 2026, бр. 42, стр. 2.
Ирена Арсић, „Од српске Атине до југословенске провинције: културне прилике у Дубровнику решетаровог времена (1860–1942)”, Српски молитвеник – Споменица Милану Решетару, Београд, 2016, стр. 44.
Момчило Суботић, „Покрет Срба католика у Дубровнику и Далмацији”, Летопис Матице Српске у Дубровнику, Београд, 2010, стр. 118.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
